Sada već davne 1995. godine putovala sam sa jednom malom amaterskom pozorišnom trupom, igrajući predstave, jer je gluma oduvek bila moja strast, ali se nikada nisam osmelila da se njome ozbiljno bavim. Druge stvari su donosile novac. Moja grupa je gostovala po malim lokalnim pozorištima i udruženjima - gde god bismo mogli da zaradimo koji dinar, plus nešto novca za gorivo, da pokrijemo troškove do sledećeg mesta, u našem malom, belom kombiju. Dok smo prolazili kroz jedan mali gradić, na jugu, početkom februara, usporio nas je jak sneg. S obzirom na silna obaveštenja po radiju o lošim vremenskim uslovima i slaboj vidljivosti, odlučili smo da se nametnemo prijateljima koji su radili malu produkciju mjuzikla „Violiniste na krovu“, u jednom kulturnom centru u blizini. Nećemo propasti za jedan nastup, pomislili smo, a bilo bi lepo ponekad pogledati predstavu, a ne samo učestvovati u njoj i ne rizikovati glavu zbog vremena. Pogledati predstavu, sesti na par piva i prespavati na nečijem kauču, ili u motelu, bilo je sasvim dovoljno kada ste u svojim 20-ima.

Nakon predstave, mi i ostala publika i ljubitelji teatra česitali smo glumcima (ujedno i našim prijateljima) na uspešnoj predstavi, iza zavese. Uvila sam se u svoj debeli kaput da se ugrejem, dok sam izašla ispred da sačekam svoje ostale kolege i zapalim cigaretu, pevušeći jednu zaraznu pesmu iz predstave. Teška metalna vrata su se naglo zatvorila za dvojicom muškaraca, koji su momentalno upali u sneg, do polovine svojih čizama. Toliko je napadao. Jedan je bio izuzetno krupan, nalik medvedu u glomaznom braon kaputu od debele vune, dok je drugi bio visok i mršav. "... ali samo kažem, bilo bi lepo videti ozbiljnu predstavu", rekao je jedan od njih. "Čehov, Ibsen, bilo šta osim ovog sra*a od muzičke komedije." "Izvinite?" Rekla sam naprasno, vidno uvređena. "Svako ko misli da komedija nije umetnička forma sigurno nije čitao Šekspira, zar ne?" Obavestila sam ih da se bavim glumom i nastavila da im držim ozbiljno predavanje o francuskoj neoklasici, kulturnom uticaju i važnosti Violiniste na krovu za istoriju pozorišta. Moj besan monolog ostavio je dašak smrznutog daha u vazduhu. Osetila sam kako mi je drago što sam im „očitala lekciju“ dok sam ih i dalje streljala pogledom. Muškarac nalik medvedu je zastao na trenutak, dok se lagano krišom smejao svojim smeđim očima. Zatim me je zagrlio i šapnuo mi na uho: "Volim te."

Dok sam stojala zaprepaštena osetila sam miris zime, vune, cigara na njemu, a zatim se trgla od njega uz neku polu-ozbiljnu šalu poput "Pazi se, imam suzavac."„U redu“, rekao je uz smeh, „Ne bih voleo da ga upotrebiš, ali voleo bih da prošetaš sa mnom. To bi bilo lepo". Odmahnula sam glavom. Da li je ovaj čovek mislio da sam potpuno luda, iako sam možda tako zvučala? „Hodati okolo u potpunom mraku, po mećavi, sa totalnim strancem nije lepo.“, rekla sam. Otvorio mi je vrata, džentlmenski, očekivajući da ću ući unutra, s obzirom na moj otresit odgovor. U tom momentu nešto u meni je omekšalo. Zainteresovala sam se. „Šta voliš da čitaš?“ pitala sam ga, jer to pitanje uvek otvara vrata razgovoru, i tokom godina, upoznalo me je sa mnogim mojim omiljenim knjigama i najdražim ljudima. „Medved“ da ga tako nazovem, pošto je zaista tako i izgledao, je imao dobar odgovor, koji me je ohrabrio da nastavim konverzaciju sa njim. U međuvremenu, njegov prijatelj nas je napustio i otišao kući, a naš razgovor je dalje prirodno tekao od knjiga i pozorišta, do politike i naše lične istorije.

Saznala sam da je proveo ne baš preterano srećno detinjstvo, nedaleko od ovih krajeva. Problematične tinejdžerske godine dovele su ga do jedne od onih legendarnih životnih odluka, kada je odlučno sam zakoračio u novi život, u maloj seoskoj kuićici koju je nasledio od bake i deke. Izgradio je samotan, ali sadržajan život, radio u lokalnom restoranu, cepao drva za grejanje na peći i trudio se da se drži podalje od bilo kakveo nevolje. “Mora da ti sve ovo verovatno zvuči poprilično dosadno ", rekao je. "Užasno dosadno, ali ne brini," našalila sam se, a zatim ga potapšala po ramenu, „možda ćeš se jednog dana setiti kako da se zabavljaš.“ Slegnuo je ramenima. „Možda ćeš ti jednog dana zaboraviti.“ Promrzli od hladnoće, seli smo u obližnji lokal koji je jedini radio do kasno u noć, da se ugrejemo. Razgovarali smo o stvarima koje ljudi izbegavaju kada pokušaju da ostave dobar utisak. Moja trupa kretala je dalje rano ujutru i više se nikada ne bismo videli, tako da nije bilo potrebe da se pretvaramo i trudimo da budemo nešto što nismo.

Noć nam je proletela, te nismo ni primetili kada je sunce polako počelo da izlazi. Moj novopečeni prijatelj „medved“ je držao moju ruku u džepu svog kaputa, kako bi je ugrejao, pošto sam očarana zaboravila svoje rukavice, dok smo u tišini koračali do parkinga gde je bio parkiran kombi moje male amaterske glumačke trupe. Pre nego što me je poljubio u obraz za rastanak, pitao me je jesam li spremna. Spremna za šta, nemam pojma, ali osećala sam se spremno za bilo šta, iako sam ga tek upoznala i to ne baš na zavidan način. Bila sam zadivljena time. „Nadam se da ćeš uspeti u tome što si naumio. I srećno sa cepanjem drva.“, rekla sam mu šaljivo. "I ti", odgovorio je kroz osmeh, pre nego što je potvrdno klimnuo glavom i otišao. Naš mali kombi se probijao kroz ogroman sneg i junački trudio da nas doveze do drugog gradića u kojem smo imali zakazan nastup. Kada smo stigli, nekom tipu koji je radio u tom pozorištu na prvi pogled sam delovala kao bludna devojka luda za zabavom i žurkama, koja je bila budna čitavu noć, i pozvao me da odemo u obližnji bar, a ja nisam mogala da razmišljam ni o čemu drugom osim o tome koliko mi ni malo nije žao što mu tako delujem, jer sam provela jednu od najlepših noći u svom životu. „Sve što je lepo kratko traje“, pomislila sam. Kasnije te večeri, dok sam bila na pozornici, učinilo mi se da sam negde u publici čula karakterističan smeh mog „medveda“. Mislila sam da sigurno samo umišljam, jer sam neispavana i i dalje pod utiskom. Nakon predstave, čekao me je na vratima. Od šoka, nisam se ni trudila da ga pitam kako i zašto je stigao tu. Ne sećam se ni da sam mu rekla gde idemo.

Ne mogu da podržim ideju o ljubavi na prvi pogled, ali možda postoje trenuci kada Bog ili sudbina ili neki kosmički smisao za humor prevrnu očima na dva ljudska srca i učine svoje. Udala sam se za mog „medveda“, nekoliko meseci kasnije, na imanju njegove sićušne kuće o kojoj mi je to veče pričao. Nismo bili pošteđeni napornog rada koji zahteva uspešan brak, ali u dobru i zlu, bolesti i zdravlju, taj trenutak mog besnog predavanja i naše zanimljive noći, nekako je uspeo da potraje već 25 godina. Smejemo se. Čitamo. Redovno gledamo predstave. Ja perem suđe, on seče drva za istu peć. Naša deca kažu da smo užasno dosadni. Slušamo njihove dogodovštine 20-ih godina i uživamo, prisećajući se naših, pozorišnih. Jedino što se promenilo od tada, je što više nema toliko snežnih noći.