Sinoć, dogodilo se ponovo. Nisam mogla da zaspim, jer nisam mogla da prestanem da mislim na tebe. Ni ne znam zašto mi i dalje boraviš u mislima i glavi. Obećala sam sebi da je naša priča gotova, i da ću krenuti dalje, ali iz nekog razloga – ne mogu. Provela sam toliko vremena proveravajući svoj telefon, u nadi da ću zateći tvoje ime ime na ekranu. Tvoju poruku. Nedostajao si mi toliko, da nisam ni primetila kada sam u čitavoj zbrci počela da gubim sebe, i da sam samu sebe izneverila.
Kada sam te upoznala, bio si najsvetlija tačka u mom životu. Bezuslovno sam verovala u našu ljubav i našu zajedničku budućnost. Nikada mi nije ni prošlo kroz glavu da bismo se mogli udaljiti, i postati dva stranca, dva slučajna prolaznika. Ali jesmo. Naš rastanak bio je najgori raskid kroz koji sam ikada prošla, iako nismo čak nizvanično bili zajedno. Imaš li ideju koliko mi je teško da to objasnim ljudima? Kako reći da patim za nekim, ko nikada nije ni bio moj? Proveli smo mnogo meseci zajedno, a čak i kada nisi bio pored mene, bio si mi u mislima. Pričali smo i razmenjivali poruke bez prestanka. Delili smo sve, i dobro i loše. Bio si moj oslonac, moja mirna luka. Ipak, u nekom momentu sve je počelo polako da bledi, dok nismo prestali da se viđamo u potpunosti. Ono što me najviše boli jeste činjenica da znam da bi smo bili odlični zajedno. Par iz snova. Imali smo sav potreban potencijal da izgradimo nešto zaista vredno, i dugoročno. Verovala sam u nas, i u tebe. Svim bićem sam se borila za naš uspeh, dok nisam shvatila da je to borba koju sam vodila sama. Činjenica da nismo bili u zvaničnoj vezi ne umanjuje i ne ublažuje bol i tugu koje osećam. Volela sam te i bila sam fizički, psihički i emotivno posvećena tebi. Toliko sam uživala i letela u tvom prisustvu, da sam potpuno zanemarila sve ostalo, uključujući i činjenicu da si mi rekao da ne želiš vezu, ili bilo šta ozbiljno. To je bila moja kobna greška. Naivno sam se nadala i čekala momenat kada ćemo prerasti u nešto više. Jer kako da se to i ne desi pored tolikih emocija koje sam gajila? Pitam se, kako sam mogla biti toliko neosvešćena. Ljubav je, izgleda, zaista slepa. Sedim, razmišljajući o tebi, pišući o tebi, gubeći san, dok si ti verovatno sasvim srećan, dok spavaš pored neke druge. Ti provodiš dane sa drugom devojkom, dok mene i dalje preplavljuje bol gubitka dok pokušavam da pronađem način da te izbacim iz sebe. Tražila sam zauvek. Tražila sam večnost, sa tobom. Tražila sam ljubav i posvećenost, a uveo si me u nezahvalan i komplikovan odnos prijatelja sa povlasticama. Znala sam da zaslužujem više od toga, ali ipak, bilo je preteško pustiti te. Emocije su čudna stvar.
Prošlo je nekoliko meseci od kada sam te poslednji put poljubila i držala za ruku. I dalje se čujemo s vremena na vreme, čisto da se uverim da si dobro. Kada te sretnem u gradu, pozdravimo se, ali one stare magične konekcije više nema. Izgubila se. I to oboje osetimo. Želim ti sve najbolje, naravno, jer posle svega zauzimaš bitno mesto u mom srcu. Ipak, sada dobro znam šta želim i šta zaslužujem. Jedino čega mi je žao je što to nisam mogla imati sa tobom. Htela sam da to budeš ti. A to, možda i boli najviše od svega.