Jedna stvar koju znam više nego bilo šta drugo je koliko je teško biti roditelj. U ulogu roditelja smo ubačeni bez bilo kakve obuke i niko ne može da kaže koliko ćete biti uspešni u tome. Sada, kada sam roditelj, postoje stvari koje bih volela da su me moji roditelji naučili.

O čemu treba da učimo decu kada su muško-ženski odnosi u pitanju

Kada su moji roditelji dobili mene, nisu imali ništa drugo nego dobre namere. Takođe znam da su bili mladi i neiskusni i nije nužno da su oni u svojim roditeljima imali najbolje uzore. Definitivno postoje neki ljubavni i partnerski odnosi koje bih volela da su moji roditelji prošli kako bi mene savetovali da ne bih morala sama da shvatam to, na neki teži način. Zapravo, verovatno ima mnogo stvari o zaljubljivanju, zdravim odnosima i braku koji odrasla deca žele da ih njihovi roditelji nauče.

Evo 5 saveta o odnosima muškaraca i žena koji bi trebali da budu deo roditeljske rutine

Brak može da bude komplikovan (ali ne mora)

Posmatrajući moje roditelje shvatila sam da je njihov brak bio izazov. Moja mama je na njenu listu prioriteta čvrsto stavila mog tatu iza dece i psa. Znala je lako da se naljuti i pukne na njega, da bi se on ubrzo posle toga povlačio u svoj prostor (npr. posle večere znao je da odlazi u svoju kancelariju iako nije morao). Ono što nisam znala tada je zašto se to dešavalo. U svoj brak ušla sam sa saznanjem kako su se moji roditelji odnosili jedno prema drugom, ali nisam imala pojma kako u kontekstu braka sprečiti da se to dešava. Pre nego što sam to saznala, moj suprug je stajao iza moje dece i psa na listi prioriteta. Užasno sam se ponašala prema njemu i on se povlačio kao i moj tata nekada, što se na kraju završilo razvodom. Volela bih da su moji roditelji sedeli sa mnom i pričali, davali mi savete o braku pre nego što sam se udala. Volela bih da su mi pričali o svojim iskustvima u braku, šta bi drugačije uradili i šta su naučili. Ja sada pričam sa mladima o tome šta se dogodilo u mom neuspelom braku, ne okrivljujući nikoga, nego govorim o okolnostima jer, na kraju krajeva, treba biti čovek.

Vernost je važna

U braku mojih roditelja ovo nije bila tema koja se obrađivala. Sedamdesetih godina su ušli u brak, baš kada su se i žene izborile za radnu snagu, a radni odnosi su sve više postajali norma. Tada nije samo moj tata zalutao. I mama moja se zaljubila u muškarca kog je poznavala pre nego što se udala. Znači, moj primer u tinejdžerskim godinama, onim važnim godinama u kojima smo iz primera naših roditelja učili o odnosima i ljubavi, bila su dva roditelja koji nisu bili posvećeni jedno drugom. Dva roditelja koji su lagali jedno drugo, a i nama, o vrlo važnoj stvari. Moram priznati da vernost nije nešto što sam praktikovala u odnosima, možda baš zbog ovog primera. Znam samo da je ovo ponašanje igralo veliku ulogu u tome što sam imala toliko propalih odnosa. Jednostavno, nisam bila u stanju da se posvetim nekome na način koji bi ispunio očekivanja za dugotrajnu ljubav. Ja učim, iz sopstvenih iskustava sam naučila, ali bi bio veliki dar da sam odavno znala kako to činiti.

U porodici može biti prisutna psihička bolest

Značajan deo svog života provela sam u depresiji. Osećaj beznađa i očaja bio je stalno prisutan. Mrzela sam svaki deo svog života i nisam razumela zašto bi neko želeo da živi. Nisam znala da sam drugačija od svih ostalih i mislila sam da svi mrze da žive onoliko koliko i ja. Moja majka je dolazila u moju sobu i vikala na mene jer nisam htela da je napustim. Optuživala me je da sam nepristojna, lenja i sebična. Grdila bi me što se stidim u društvenim aktivnostima i što toliko spavam. Ni malo nije bilo zabavno biti ja. U kasnijim godinama dijagnostikovan mi je bipolarni poremećaj. Kada sam nazvala majku da joj kažem, rekla je da su moj deda i pradeda imali takođe bipolarni poremećaj. Kakav bi poklon bio da sam svih tih prethodnih godina znala zašto patim. Možda sam mogla biti pod nekom terapijom i moj život ne bi bio toliki pakao. Međutim, duševne bolesti tada nisu bile tema o kojima se govorilo, zbog čega mi je izuzetno žao.

Nemojte imati seks sa nekim samo zato što to oni žele

Ne sećam se da sam ikada vodila razgovore sa mamom o ljubavi i seksualnim odnosima. Moguće je i da smo pričali, ali ono što znam je da mi nikada nije rekla da sa oprezom moram ući u svet dečaka i seksa. Kada se moj tata udaljio sa svojom novom ženom, bila sam izgubljena, zbunjena i usamljena. A onda su se pojavili momci. Otkrili su me, a ja sam bila mlada, naivna i gladna ljubavi. Zamislite tinejdžera koji startuje takvu devojku. Jedan je bio tako šarmantan, pažljiv i pun komplimenata. Prihvatila sam njegovu pažnju kao izgladnela izbeglica. Kada je na kraju tražio nešto od mene u zamenu za njegovu pažnju, bila sam srećna da mu to i dam. Uostalom, stvarno mi se svideo, zašto mu onda ne bih dozvolila da uradi ono što želi? Odnos sa ovim dečkom bio je ubrzo završen, a ja sam ostala napuštena, usamljenija nego ranije. Na kraju me je moja učiteljica odvela na stranu i objasnila mi je da je ono što sam imala dragoceno i da se tako moram odnositi prema sebi. Da moram da poštujem sebe i da ne dozvolim da mi bilo ko bilo šta oduzme ako to ne želim da dam. Isprva sam bila zbunjena, ali zahvaljujući njoj uskoro sam shvatila i počela da pazim da ne dozvolim da bilo koji dečak dobije najbolje od mene.

Suština je u opraštanju

Kraljica zameranja bila je moja majka. Ona je mnogo volela ljude, ali ako su je prešli, ona je završavala sa njima. Lista ljudi koji nisu pozvani na neki događaj bila je dugačka. Moj tata je bio na toj listi, kao i moj bivši muž. Ona nikada neće preboleti greške koje je neko od njih učinio njoj i onima koje je volela. Ovaj primer nam kao deci nije dobro služio. Naučili smo da sudimo ljudima za njihove postupke, da ih ne gledamo sa saosećanjem i razumevanjem. Kao rezultat toga, gubili bismo prijatelje i ljubavnike u uverenju da smo uvek u pravu i da oni koji su nas povredili treba da budu odstranjeni. Tek sada, kada sam ostala bez muža i kada je nastala čitava zbrka, naučila sam da razumem da svi radimo najbolje što možemo i da je opraštanje najbolji način da se na zdrav način krene dalje.

Ja sam od onih ljudi koji zaista veruju da je ne puštanje loših osećanja nezdravo za naše umove, kao i za naša tela. Ako ih čuvamo u sebi oni se gomilaju i uzrokuju štetu.

Naši roditelji radili su najbolje kako su znali i umeli. Niko nam ne daje priručnik kako biti roditelj kada izađete iz bolnice sa novorođenim detetom. Sve što znamo je ono što smo do tada naučili kroz život. Sa tim znanjem radimo najbolje što umemo. Zahvalna sam svojim roditeljima jer znam da su me voleli i da su davali sve od sebe kako bi brinuli i učili me, bar delimično, i učinili me osobom kakva sam danas.