U psihologiji i psihijatriji, „normalno“ znači prosečno ili tipično, ali mi kao društvo ovaj pojam obično previše lako doživljavamo kao sinonim za ono kako bi svi kolektivno trebali da razmišljaju, postupaju i osećaju se. Šta uopšte znači biti normalan? A nenormalan? Ko može da odlučuje o tome šta je normalno? Kada aplaudiramo odstupanjima od norme, a kada ih osuđujemo i zašto? Nenormalnim se uglavnom smatra sve ono što odstupa od nekog „standarda“ koji važi za većinu. Ali, da li je sve što radi, misli ili oseća većina ljudi nužno i ispravno ili uopšte „normalno“? Koja je granica između normalnosti i ludila? Danas, postavljamo najintrigantnije pitanje od svih: „Šta zapravo znači biti normalan?“

Definicija normalnosti

Istina je da ne postoji ni jedna opšte prihvaćena definicija koja sa sigurnošću potvrđuje šta je normalno a šta ne, a kada bismo rekli da je normalno ono što je u skladu sa društvenim normama (što je najčešće slučaj), onda bismo imali veliki problem, jer se ta definicija menja u odnosu na individualnost, kao i vreme, mesto, okruženje i kulturu u kojoj se nalazimo. Naši stariji čitaoci verovatno znaju da je nešto što se za vreme njihove mladosti smatralo bolešću danas potpuno normalna stvar. Pojam mentalnog i duševnog zdravlja dakle, zavisi u velikoj meri od društva, kulture, stepena razvoja lične i društvene svesti, pa i političkog uređenja i opštog mentaliteta zemlje u kojoj živimo. S druge strane, ukoliko posmatramo šta znači biti normalan iz perspektive onoga što je tipično za većinu ljudi, opet upadamo u nedoumicu, jer se ljudsko ponašanje takođe razlikuje od kulture do kulture.

Stoga, psihološki normalno ponašanje zapravo se može definisati samo u odnosu na psihološki poremećaj. Pa, šta uopšte onda znači biti normalan? Ako „normalno“ ne sme biti „ono što najčešće vidimo“ , kako bi drugačije moglo biti protumačeno? Postoji li možda način da reči „mentalno zdrav“ i „lud“ zabeleže ono što bismo voleli da znače reči „normalno“ i „nenormalno“? Možda bi „normalno“ moglo da se izjednači sa „zdravim“, a „nenormalno“ da se izjednači sa „nezdravim“? Na nesreću, i to je vrlo zamršeno pitanje. Zašto? Nastavite da čitate.

Šta znači biti "nenormalan" iliti "lud"?

Ovde stvari postaju još zamršeniije. Hajde da razmotrimo opšte prihvaćen model mentalnog zdravlja, odnosno toga šta znači biti normalan, koji se definiše kao – odsustvo mentalne bolesti. Da li je nemati F dijagnozu i šifru automatski isto što i biti normalan i mentalno zdrav? Svi mi, iz životnog iskustva, vrlo dobro znamo da to nije baš tako jednostavno. Vrlo lako ćemo u svom okruženju, porodici, školi, komšiluku, pronaći pojedince za koje bismo mogli da kažemo da ima baš i nisu sve kockice na broju, ali oni nemaju F dijagnozu, niti će ih psihijatrijski i zdravstveni sistem prepoznat kao takve. To nije znak zdravlja, ali ni bolesti. Postoji i niz pojava koje ne možemo svrstati niti u bolest niti u ideal normalnosti, poput trauma, bihejvioralnih problema i slično. Stoga, tanka je granica između normale i ludila.

Da li ste normalni?

Rastužiti se ili pobesneti jer ste uhvatili svog partnera u prevari ne čini vas „nezdravima“, „nenormalnima“ ili „ludima“. Normalno je da ste uznemireni i anksiozni zbog toga što ne možete da plaćate račune, i to ne znači da niste normalni. Da li je normalno da budete u depresiji zbog manjka ispunjenja, sreće ili nekog traumatičnog događaja? Apsolutno. Da li je normalno da se osećate ili ponašate drugačije od većine? Naravno. Ukoliko skočite sa „Ne osećam se normalno“, drugim rečima, uobičajeno, na „lud sam“, skačete u zagrljaj medicinskom modelu „normalnosti“, mesto na koje ne želite da uronite bez dobrog razloga. Poseban slučaj predstavlja situacija kada se nešto što je jednoj društvenoj grupi uobičajeno proglasi ujedno i za „prirodno“, pa samim time, i jedino što se smatra kao „normalno“. Interesantno je zapravo da je ono što je zaista prirodno zapravo često zabranjeno ili društveno neprihvatljivo. Na primer, da li je čovek prirodno i biološki monogamno biće? Ne. Da li je čovek prirodno svaštojed? Ne.

Šta znači biti normalan?

Sve ovo nas ponovo dovodi do istog pitanja – šta uopšte znači biti normalan? Izgleda da se pojam toga šta je normalno i šta znači „biti normalan“, zapravo kosi sa granicama filozofije, ugla i percepcije iz koje se gleda, kao i kulture i društva kojim smo okruženi, više nego što je to opšti standard sa kojim bismo se svi mogli složiti. Takođe, „normalne“ osobe sa mentalnim oboljenjima vrlo često su stigmatizovane u društvu, jer se smatraju “čudnima”, “bolesnima” i „ludima“, samim time i manje vrednima, te da ne pripadaju “normalnoj” zajednici. Kao posledica, ljudi koji se suočavaju sa problemima teže će priznati da imaju problem, kako je ne bi osudili i teže će napredovati u njegovom prevladavanju. Stoga, šta uopšte znači biti normalan? Veoma je teško reći. Ukoliko ste drugačiji od većine, da li to nužno znači da niste normalni? Naravno da ne. Ključno je da prihvatite da vas opšti standardi, društvene norme, društvena očekivanja, kao i mišljenja i stavovi pojedinaca ne karakterišu kao normalnu osobu ili ne. Ukoliko postoji konkretan razlog za brigu, to može da proceni jedino kvalifikovan medicinski stručnjak. Čak i tada ste – normalni. Jednostavno, samo imate poteškoća, kao i hrabrosti da se sa njiima suočite. Ukoliko se ikada zapitate da li ste „normalni“ ili šta znači biti normalan, samo se setite čuvene narodne poslovice – „Sto ljudi, sto ćudi.“