Često se desi da je ono za šta mislimo da je hemija, u stvari toksičan odnos. Evo kako ovo izgleda iz muške perspektive.
Još kao mlad momak, odrastao sam naučen da biram odnose prema uzbuđenju i leptirićima u stomaku koje osećam. Uvek sam se video kako jurim za nekim, ili nečim, što je bilo van mog domašaja, boreći se za nešto na osnovu primarnog instinkta i hemije, umesto potencijala. Dešavalo bi se postepeno. Prvo bih upoznao devojku, a zatim polako počeo da razvijam osećanja prema njoj. Zatekao bih se kako trčim za njom, zaviseći od njene dostupnosti, nadajući se i čekajući dan kada će ostaviti svog partnera. Ista situacija događala se čak i kada je u pitanju bila slobodna devojka. Možda ne zvuči preterano muževno nekome ko je navikao da prati ljubavne savete unutar „mačo“ krugova ljudi, da čuje kako trčkaram za devojkom, ali to je jednostavno kakav sam bio, kao mladić. Donekle sam takav i dalje, jer je to donekle moja suština, samo sam vremenom i sazrevanjem naučio da to prihvatim i kultivišem na pravi način.
Ta prva iskra i hemija koju osetim kada upoznam devojku, bili su ono što me je uvek pokretalo kada su veze u pitanju. Jednostavno sam morao to da osetim odmah u sebi, inače me apsolutno ne bi zanimalo da se dalje upuštam u bilo kakav odnos. Naravno, bilo je više prilika kada sam se zabavljao sa ženom iako se nisam ovako osećao. Mislim da sam na taj način ispitivao svoje granice i mogućnosti, ali svaki put kada nije bilo leptirića da mi izazivaju uzbuđenje, završilo bi se tako što sam potpuno potcenjivao nesrećnu devojku koja se tada našla upetljana sa mnom. Na kraju, ostao bih bez ikakvog poštovanja prema njoj, svestan da je to isključivo moj problem, i moja krivica.
Trebalo mi je puno vremena i godina iskustva kako bih svatio da je ta „iskra“ za mene, zapravo, bila opasna, toksična stvar. Kada sam preuzeo kontrolu i bolje upoznao svoju ličnost, shvatio sam da ukoliko osećam leptririće u stomaku, neminovno ću postati zavistan od njih. Vremenom, pretvorili bi se u opsesiju. Smatram da ovo, naravno nije slučaj kod svakoga, ali u mojoj priči, iskra za kojom sam uvek žudeo i tragao, bila je siguran znak da će stvari da krenu po zlu, i najverovatnije se završe loše. Pretvorila se u opasnost, više nego pozitivni stimulans, koji bi trebala da bude.
Razvio sam teoriju, i zapravo počeo taj osećaj da koristim kao alat za identifikovanje ljudi od kojih bi trebalo da zazirem i izbegavam ozbiljniji odnos u budućnosti. Konačno, kada sam zašao malo dublje, shvatio sam da sam ovaj osećaj zapravo razvio još u detinjstvu. Shvatio sam da je odnos mojih roditelja kojem sam svedočio zapravo bio veoma loš uzor. Moja majka nije se osećala srećno i ispunjeno sve dok mene nije izvela na put i dok nisam započeo samostalan život, a moj otac iza sebe je ostavio četiri propala braka, bezbroj ljubavnica i na kraju napustio ovaj svet potpuno sam. Na ovome se bazirala moja „iskra“. Na toksičnošću i greškama. Kada sam ovo uspeo da shvatim, potrudio sam se da za sebe pronađem nešto drugačije, i tada se sve drastično promenilo.
Upravo kada sam prestao da puštam leptiriće u stomaku da upravljaju mojim romantičnim odnosima, život mi se naglo promenio na bolje. Počeo sam da puštam u život ljude kojima teško da bih pružio šansu kada sam bio mađi. Razgovorom sam uvideo koliko su zapravo pametni, zanimljivi i duhoviti. Što sam to više radio, više sam uviđao da u vezu ne moram da upadam strmoglavo, zaljubljen preko ušiju kao tinejdžer, na osnovu hemije koju sam osećao. Opustio sam se i počeo da uživam i istražujem, te postao zaista zadovoljan i ispunjen onime što sam imao u životu. Otvorilo mi se more novih prilika i poznanstava. Baš tada, na moj put naletela je moja sadašnja žena. Oborila me je sa nogu, a da ja to nisam ni primetio. Bila je kompleksna i uzbudljiva, a tokom nekoliko naših prvih zajedničkih meseci doživeo sam i osetio stvari koje nikada pre nisam.
Ipak, prirodnim tokom došlo je do perioda kada je uzbuđenje opalo, a mi pokazali svoje pravo lice. Maske koje smo nosili na početku smo skinuli i transformisali se u verzije sebe koje su bile prirodnije. Na početku, moram priznati, mučio sam se da prihvatim ovo. Navikao sam na ludu hemiju koja je do sada bila jedina forma ljubavi koju sam poznavao. Sve moje prethodne toksične veze završile su se dok je vatra i hemija još uvek bila jaka i živa, a ja bih zatim provodio besane noći grleći svoj jastuk, slušajući srceparajuću muziku. Nisam znao za drugačije. Bolje. Sada sam bio sam u srećnoj vezi, a uzbuđenje je počelo da se smanjuje. Uplašio sam se. Nikada to nisam doživeo, i bilo je zbunjujuće, u najmanju ruku. Za mene, ovo je bilo nešto potpuno novo.
Na svu sreću, skupio sam hrabrosti i otvorio se svojoj ženi, deleći sa njom svaku svoju novonastalu misao, kao i strah. Objasnila mi je to na način koji sam mogao da shvatim. Oduvek je bila moj učitelj, kao i ja njen. U tom trenutku, nikada mi nije bilo jasnije da zapravo postoji mnogo više od onoga na čemu sam navikao da se zaustavljam. Naša veza ispunjena je smehom, dogodovštinama i drugačijom vrstom uzbuđenja, i nikada to ne bih menjao ni za šta na svetu. U braku smo već 8 godina, i iako priznajem da je put do ovog momenta bio trnovit, ključno za mene bilo je to što nisam posezao za tom toksičnom iskrom i hemijom. Najbolja stvar koju sam mogao učiniti, koja me je na kraju i dovela do prave ljubavi, umesto ostavila samog kao mog oca, bila je ta da sam uspeo da proširim svoje vidike i dopustio sebi da uvidim da zapravo postoji mnogo više od mog zatvorenog i ograničenog pogleda na svet i ljubav, koji sam nekada imao.