U avgustu 1973. godine, dva naoružana kriminalca upala su u banku u Stokholmu, u Švedskoj, i uzela četiri taoca. Nakon pet dana tokom kojih su osuđenici koristili taoce kao pijune protiv policije i tražili otkupninu za njihovo puštanje, taoci su konačno oslobođeni. Očekivalo bi se da će taoci razviti snažan strah i mržnju prema svojim otmičarima. Ali naprotiv, sa njima su razvili duboku emotivnu konekciju. Ne samo da nisu želeli da svedoče protiv svojih otmičara, već se jedna od žrtvi kasnije verila za jednog od otmičara. Ovu čudnu pojavu u kojoj zlostavljana osoba razvije empatiju, poverenje i naklonost prema svom „ugnjetavaču“, Nils Bejerot, švedski kriminolog i psihijatar, nazvao je "Stokholmski sindrom", koji je vremenom postao široko poznat pojam. Međutim, da li ste znali da Stokholmski sindrom može postojati i van situacije između otmičara i taoca? Zapravo, isti skup simptoma može nastati u vezi sa osobom koju volite, i primećuje se kod žrtava koje su duže vreme u nasilnim odnosima. Da li ste taoc osobe koju volite, a da to ni ne znate?

Šta je Stokholmski sindrom?

Stokholmski sindrom je naučni fenomen koji opisuje stvaranje emotivne veze, osećaja poverenja, saosećanja i identifikacije s agresorom, koji može biti otmičar, zlostavljač ili bilo koja druga dominantna osoba koja ima moć upravljanja drugom osobom. Žrtva ne bira takvo stanje na svesnom i racionalnom nivou, a agresor to mudro iskorištava. Iako zvuči potpuno paradoksalno, ovaj psihološki fenomen stvara izuzetno snažnu emotivnu povezanost između žrtve i zlostavljača. Kada pati od Stokholmskog sindroma, psihološka tendencija žrtve je da se veže za svog nasilnika, poistoveti se ili saoseća sa njime. Ovo je nesvesni emotivni odgovor, odnosno odbrambeni mehanizam na podsvesni strah, što agresora stavlja tačno tamo gde želi da bude - u potpunoj kontroli, bez da mora da je forsira.

Zašto se javlja Stokholmski sindrom?

U teškim situacijama kada zdrav ljudski nagon za preživljavanjem ne funkcioniše, žrtva se povezuje sa svojim agresorom znajući da sigurnost i preživljavanje zavise upravo od njegove ili njene dobre volje, kako bi dobila priliku za „preživljavanjem“. Žrtve se na ovaj način nesvesno žele obraniti od bolnih i uznemirujućih emocija i misli kroz koje prolaze, te kroz emotivno povezivanje sa agresorom pronalaze način da izbegnu i ublaže svest o traumatičnim iskustvima. Upravo zbog toga, žrtva vremenom prestaje da mrzi svog agresora i smatra svaki njegov dobar postupak, koliko god minoran bio, tračkom nade i dobrote, što, ukoliko se nastavi duži period, podstiče stvaranje zavisnosti i emotivne povezanosti. Međutim, kada je Stokholmski sindrom u pitanju, nije samo žrtva ta koja se emotivno veže, nego je u pitanju obostrana povezanost. Agresori se često umeju poveravati svojoj žrtvi i pričati joj o svojoj nesrećnoj i bolnoj prošlosti i iskustvima, koji su ih naveli da se ponašaju na taj način. Ponekad su upravo ljudi koji su spremni na nasilje, osobe koje su i same prošle kroz nasilje, zanemarivanje, nepravdu i nerazumevanje. Kada podele svoju patnju sa žrtvom, ona shvata da je i agresor na neki način žrtva i ljudsko, emotivno biće, te počinje da razvija empatiju prema njemu, saoseća sa njime i opravdava njegove postupke.

Stokholmski sindrom u vezi

Iako je Stokholmski sindrom nastao kao psihološki fenomen u odnosu otmičara i taoca, on se može javiti u mnogim drugim vrstama međuljudskih odnosa sa istom dinamikom. Muškarci, žene i deca koji su bili žrtve bilo kakve vrste nasilja – emotivnog, verbalnog, psihičkog ili fizičkog, ostajali su uz svoje nasilnike zbog svoje duboke simpatije i ljubavi prema njima. Žrtve često opravdavaju postupke zlostavljača rečima: "Znam da me povređuje, ali on/ona nije loša osoba." Ali, iako toga nisu svesni, ovo su klasični simptomi Stokholmskog sindroma. Jedan od najčešćih oblika ovog odbrambenog mehanizma je Stokholmski sindrom u romantičnoj ljubavi, koji se najčešće javlja u toksičnim vezama. Verovatno ste imali prilike da vidite potpuno disfunkcionalne ili čak na neki način nasilne parove, te se čudili zašto „ugnjetavana“ osoba svojevoljno bira da ostaje u takvom odnosu. Ukoliko da, imali ste prilike da vidite Stokholmski sindrom u vezi na delu. Možda ste primetili i parove koji su ograničeni samo jedno na drugo i apsolutno ništa ne rade jedno bez drugog. Verovali ili ne, međusobna emotivna zavisnost takvih parova je upravo Stokholmski sindrom, samo na malo drugačiji, blaži način. Preterana emotivna povezanost partnera vrlo lako prerasta u nezdravu zavisnost, što čini da je raskid i prekid odnosa nemoguć, čak i kada je veza očigledno nefunkcionalna i toksična, upravo zbog pojave ovog fenomena.

Simptomi Stokholmskog sindroma u vezi

Stokholmski sindrom u vezi je posebno delikatan, jer je „žrtva“ najčešće na dubokom emotivnom nivou vezana za svog zlostavljača, kojeg poznaje do srži i pored koga je godinama. Niko nije „samo loš“ – čak i manipulativni, nasilni i agresivni partneri najčešće nisu oduvek bili takvi, a žrtva je imala prilike da vidi i njihove vrline i dobre strane, što joj čini težim da se okrene protiv svog agresora. Misleći da je to njihova lična odluka, žrtva koja je na jedan ili drugi način zapravo taoc osobe koju „voli“, najčešće nije svesna da je Stokholmski sindrom ono što je drži pored toksične osobe, a ne ljubav prema njoj. Takođe, u mnogim slučajevima nisu samo iskrivljena i snažna osećanja prema otmičaru ta koji ljude drže „zarobljene“ u nezdravom odnosu - to je skup raznih vrsta ulaganja. Žrtva je često uložila toliko emocija, vremena, truda i brige u toksičan odnos, da smatra da je prekasno dići ruke i odustati. Koji su simptomi Stokholmskog sindroma u vezi?

• Razvijanje pozitivnih osećanja i empatije prema svom zlostavljaču.
• Razvijanje negativnih osećanja prema policiji ili bilo kome ko pokušava da se umeša i odvoji žrtvu od zlostavljača.
• Žrtva počinje da shvata humanost svog otmičara i veruje da imaju iste ciljeve i vrednosti
• Razumevanje i opravdavanje loših postupaka zlostavljača i stajanje na stranu i u odbranu zlostavljača

Stokholmski sindrom - posledice i oporavak

Stokholmski sindrom nije zvanična dijagnoza mentalnog zdravlja. Umesto toga, smatra se da je to mehanizam za suočavanje sa traumom. Oporavak od Stokholmskog sindroma u vezi ili bilo kojoj drugoj vrsti odnosa je vrlo dugotrajan, terapijski proces u koji je izuzetno uključiti i porodicu i prijatelje žrtve, kako bi se lakše prilagodila i vratila normalnom životu. Žrtve se uz pomoć stručnjaka mogu oporaviti od Stokholmskog sindroma, a trajanje oporavka zavisi od nivoa traume koju je osoba doživela.