Evo jedne priče koja će možda neke nadahnuti, zbog koje će neki uzdahnuti a nadam se niko predahnuti. Autor je i glavni akter priče tako da nema šarenih laža o idealnoj ljubavi koju pokušavaju da nam prodaju mediji i socijalne mreže. Ni ova moja ljubav nije idealna, ali je veoma poučna kako za nas dvoje, verujem i za onog ko pročita ovu malu ispovest. Obična je, zato ako tražite neke spektakularne „50 nijansi sive“ isečke, razočaraću vas. Ukoliko, pak, tražite nešto iskreno i razgolićeno (ne u tom bezobraznom smislu), ljudski i „od srca“, nastavite da čitate jer je to ono što imam da ponudim.

Jednom davno...

Naša veza nije počela „tradicionalno“. Nije bilo stidljivih poruka, igranja „toplo-hladno“, izlaženja na sladoled, šetnje, romatične večeri na Dunavu...Da ne detaljišem, priča o našem upoznavanju podrazumeva veliku količinu pića (naravno ne bezalkoholnog), muziku, provod, leto. To je naravno mnoge iz našeg okruženja (čitaj: drage nam roditelje) veoma zabrinjavalo, štaviše šokiralo toliko da su i dan danas u neverici šta im se dešava i kako smo mi, a kamoli oni, preživeli taj šou. Sve se odigralo munjevito, u roku od godinu dana.

„Mladi su...“

„Pa tek je fakultet završila“

„’Ajd, valjda znaju šta rade“

„Bože, pa šta sam skrivio da me ćera tako rano ostavi“ (dodaj: na samrtnom odru?)

...I slični uzdasi su bili prateći vokali na našem koncertu objave da ćemo se, ipak, venčati i to – što pre, da preciziramo, za mesec dana od objave. Nakon objave, usledili su šokovi jer svadbe, Bože moj, neće biti. Barem ne odmah, to tamo, kad se smestimo u Belom svetu i uspemo da ušparamo da sami isplatimo svadbu jer „nećemo mi nikoga da uvaljujemo u dugove“ (Ah, kakva zrelost!)

„Pa deco, a svadba???“

„Kasnije će biti fešte, sad samo kod matičara“

„Pa kako da ne proslavimo...“

„Mi smo se tako dogovorili“.

I tu smo roditeljima dali do znanja da smo tvrdoglavi i odlučni po pitanju naših bebećih sudbina.

Bilo kako bilo, prođe sve to i započesmo mi naš život daleko od obe porodice, prepušteni sami sebi i svojim bebećim godinama i manjku iskustva u životu u dvoje, a i uopšte iskustva u životu. Učićemo u hodu, takoreći. Složili smo se da nije mala stvar venčati se, preseliti se u drugu državu u kojoj nemate nikog osim jedno drugog i svu svoju energiju usmeriti na pokušavanje da se ne razvedete u roku od mesec dana. Zaista nismo znali šta nas čeka.

Početak je bio krvav, blago rečeno. Strah pomešan sa nesigurnošću, traženje posla, stranac daleko od kuće. Sve se to smešalo u jednu bezobličnu, haotičnu masu koja je pretila da se poput lave izlije i pretvori u pepeo sve oko nas. Kako se jedno po jedno pitanje rešavalo, tako smo i mi bili sve bliže duševnome miru i malo po malo, koracima male nespretne pande, stigli smo do druge godišnjice braka, i to ne bilo kakvog, već, uprkos svačijim, pa i našim, očekivanjima – veoma, veoma srećnog braka. Naglasiću da smo oboje u srednjim dvadesetim i da evo upravo sada čekamo produkt naše neobične i „Bože-ti-sačuvaj“ ljubavi. Bitno je naglasiti da je svaki početak težak i da smo mogli odustati hiljadu puta, ali nismo. Zašto? Da, bilo je svađa, pominjanja familije šire i uže, skidanja burmi i sličnih dramatičnih izliva, ali smo ubrzo shvatili da je ono što podriva naš odnos druge prirode, tj. da to nismo mi sami i naše razlike kojih ima na pretek. Stres je bio glavni uzrok koji je od malih nesuglasica tipa „Što nisi namestio krevet?“ dovodio do „Hoću razvod“. Sve su to trice i kučine, samo što se u tom trenutku čini da je smak sveta. Ponovo: nemojte se predavati vatri. Ostavite razmirice za kasnije. Bolje je iskontrolisati se i ugristi se za jezik par puta, nego dovesti do kulminacije i nepotrebnih katastrofa nepojmljivih razmera.

Zeleni kao... Vanzemaljci?

Ne, nismo vanzemaljci ali smo imali osećaj da jesmo jer su nas svi tako gledali kada smo objavili da ćemo se upustiti u avanturu zvanu „brak pre 25-te godine“. U današnje vreme je sve modernije da se u brak stupa kasno, kada se stekne visoko obrazovanje te nađe kakav-takav pristojan posao (koji nema veze sa tim istim visokim obrazovanjem), pa se odseli od roditelja itd. Moja malenkost je tek završila fakultet, dok je njegova malenkost, godinu dana mlađa od njene malenkosti bila posvećena sportu i na raskrsnici svog života pokušavala da odluči između dva zla – njene malenkosti i... pa, završavanja naknadnog obrazovanja i posvećivanja istom tom sportu. Izbor je pao na veće zlo, iliti – mene. Ah, kakav danak neiskustvu!

Nikad ne reci nikad

Zvuči kao najobičniji kliše, ali istina je da sam znala šta sam želela kada sam ga upoznala. Ne, ne odmah. Na prvi mah mi se čak nije toliko ni dopao. Sportski tipovi nisu moj tip, ja sam više filozof u duši i atletski građen mozak, a ne telo, ali to je upravo još jedan dokaz da „nikad ne reci nikad“ pravilo važi uvek i svugde.

Kasnije, posle par sastanaka, znala sam da želim da budem sa njim. To je to. Zaljubih se kao blentava, a moja tvrdoglavost kad odluči da ima nešto, to uvek i dobije.

Do tada su me „ozbiljne“ veze plašile jer sam znala da ću kad tad odustati od pretvaranja da mi se osoba zaista toliko dopada da previdim sve mane kojih ima milion. I njegova malenkost ima mane, ali su vrline te koje su me oborile s nogu. Ne, ne odmah, već kasnije, kada smo se uzeli i kada sam shvatila da je to bila najbolja odluka mog života. Bez straha od toga kako je provesti život samo sa jednom osobom do kraja života. To su gluposti. Ako je ta jedna osoba prava, ne treba ti niko više u životu, ali i to se nauči vremenom,tj. To nauče oni koji rizikuju i veruju svom srcu, a ne onome što drugi govore ili čine. Ne plašiš se što ćeš se buditi pored jedne osobe narednih 30 ili 40 ili 50 godina. Štaviše, to te raduje. S pravom osobom ćeš uvek imati o čemu da razgovaraš i čemu da se nasmeješ.

Vrlina broj 1 bez koje sreće nema

Najvažnija stvar na svetu kod srećnog braka jeste zahvalnost. Zahvalnost je čarobna formula za sve u životu, koliko god to delovalo smešno, činjenica je da mnogi gurui modernog doba proklamuju zahvalnost kao ritual koji donosi blagostanje u životu. Sve je počelo čitanjem motivacionih knjiga, meditacijom i pisanjem liste zahvalnosti svaki dan. Malo pomalo sam uvukla i njegovu malenkost u te rituale iako je on bio poslednja osoba na svetu koja bi pokušala tako nešto, zbog mene je pokušao. Posle par nedelja je primetio da je smireniji i nekako blaženiji. Zahvalnost se uči, svakim danom, kroz male stvari.

Kako to primenjujemo u braku?

Sve to super lako zvuči kada se čita knjiga. Priručnik za srećan život ne vredi ništa ako nisi spreman da isprobaš. Uzmimo za primer njegovu malenkost i početak meditacija koje su ga naučile da danas bude strpljiv, smiren i zahvalan. Da li su ga roditelji gledali kao da je poludeo zato što je meditirao u bašti sa cvećem? On, sportista, može volu rep iščupati a eno ga blene u neku ružu kao, Bože me sačuvaj, nečist? Međutim, on se nije dao pokolebati i strpljivo je ignorisao nevernike oko sebe koji su mislili da nije sav svoj... On je, štaviše, tek postajao ono što mu je suđeno da bude. Baš kao i njemu, i meni, i vama – suđeno nam je da budemo srećni i uživamo u životu. Budite spremni da naiđete na osude od strane drugih ljudi, ali ne dajte se. Ipak je vaša sreća najbitnija, a da biste naučili da budete srećni morate biti drugačiji od drugih.

Liste zahvalnosti

U početku su moje liste zahvalnosti bile nalik onima iz priručnika.

„Zahvalna sam za dobro zdravlje, porodicu koja me voli, priliku da naučim svaki dan nešto novo, krov nad glavom, hranu na stolu“ i sl. Sve one male stvari koje ne cenimo dovoljno, i setimo ih se samo kad ih nema. Koliko više cenimo disanje kada smo bolesni i zapušenog nosa? Koliko više cenimo ukus hrane posle bolesti i rigorozne dijete? Istina je da cenimo neke stvari tek nakon što ih izgubimo. U tome je greška nas ljudi – ne uživamo dovoljno sada i ovde. Uzimamo život zdravo za gotovo.

Danas čak i ako ne pišem redovno te liste, ćutke se zahvalim na svemu što imam, a najviše se zahvalim za osobu koja me voli i ceni i pruža mi podršku u životu.

Sreća je u malim stvarima

Što više razmišljam o našem odnosu, više dolazi do izražaja jedna ideja: kada je čovek zahvalan i pokazuje drugome da ceni sve što ovaj za njega čini, druga osoba ima sto puta više želje, snage, volje da ugodi ovom prvom. Da dočaramo slikovito: zamislite potok i vodenicu koja melje žito. Što je više vode u potoku, brže se okreće točak na mlinu i više se brašna pravi. Da dešifrujemo: voda je zahvalnost, a brašno su sve male ili velike usluge koje draga osoba čini da bi vas usrećila. Brašno je duševna hrana. To je nepresušni izvor i sva mudrost sreće u dvoje.

Moć jedne male petoslovne reči

Reći „hvala“ je najjednostavnija stvar na svetu, a nismo ni svesni koliko je bitna za građenje zdravih međuljudskih odnosa. Šta te košta zahvaliti se nekome ko te je uslužio u marketu? Ili zahvaliti se pogledom nekome ko te je pustio da pređeš put? Male stvari, ponovo, koje nas čine boljim ljudima ali tako lako se zaborave lepi maniri. Svi su nervozni, ljuti, guraju se u autobusu ili ti se ubacuju bez migavca i odsecaju te kao nenormalni... Nemamo strpljenja za one koji greše, a ni zahvalnosti za one koji nam čine dobro i u tome je problem naše globalne nesreće, iliti narodne mizerije.

S druge strane, zahvalnost menja percepciju sveta oko nas. Samim tim što ceniš život više, više lepote primećuješ oko sebe i shvataš koliko je lepo biti živ ovde i sada. Čovek takođe stvara tu zdravu i tako bitnu naviku da manje brine o budućnosti i da se mane prošlosti, i da razmišlja razborito u sadašnjem trenutku, te da uživa u svakoj sekundi kao da je poslednja.

Kako izgleda to kod nas?

Da se vratim na lično iskustvo i kako primenjujemo ritual zahvalnosti svaki dan.

Kada njegova malenkost dođe s posla i ručamo nešto sasvim obično, on neće negodovati i prebacivati što sam imala ceo dan a nisam napravila kojekakve đakonije jer, Bože moj, žena sam i očekuje se od rabe Božije da ugađa svome Gospodaru. Aman. Poješće i reći će „hvala ti za ručak“ jer zna da mi je bilo potrebno vreme da skuvam to, šta god bilo. Zna da sam mu mogla reći „napravi sendvič“ ili štogod takvo hladno i neljudski. Ali nisam.

Kada napravim „svečani“ ručak na koji sam potrošila minimum dva-tri sata, znojala se pored šporeta itd, isto tako će se zahvaliti i poljubiti me. Njegova malenkost ceni svaki trud. Zbog tog običnog „hvala“ nije teško ustati u 5 ujutru i napraviti doručak, menjati posteljinu u pola noći jer se oznojao od temperature ili doneti čašu vode kada je žedan, iako je hladno a ti si se baš slatko ušuškala. Ceni me, a i ja njega. I nadam se da nikad nećemo zaboraviti taj divni ritual zahvalnosti koji nas je naučio da je i malo mnogo ako je iz ljubavi.

Da li vam je ovaj isečak iz našeg života pomogao da uvidite neke greške koje svakodnevno pravimo, a koje nam stoje na putu do sreće? Živimo sto na sat, i vremena nam uvek fali. Zbog te jurnjave ne vidimo ono što je najbitnije u ovom ludom svetu koji živi brzo, jede brzo, voli ekspresno i stavlja rok trajanja na ljubav: najbitnije je ostati čovek, kada su oko tebe neljudi, a čovek je uvek zahvalan i zna da ceni trud, ima strpljenja za one koji još uvek uče šta je ljubaznost i nikad mu nije teško da učini nešto lepo za onog koga voli.