Volela sam te više od svega. Bili smo srećni. Barem je meni tako delovalo...

Želela sam budućnost s tobom. Nisi bio savršen, ali si me osvojio. Moje srce, telo, poverenje.

Nikada nisam pretpostavljala da je nešto falilo u našem odnosu. Bio si raspoložen, nasmejan, pun ljubavi i pažnje. Bila sam previše zaljubljena da bih primetila da nisi bio tu.

Meseci su prolazili, i ni po čemu nisam sumnjala šta se dešava iza mojih leđa. Nije bilo kasnog dolaženja kući. Nije bilo izgovora i „utakmica s momcima“. Nije bilo karmina na košulji kao u filmovima.

Jedino šta je bilo – bila je tišina. U krevetu, pre nego što zaspimo, najglasnija tišina ikada. Tada sam osetila da si se udaljio od mene i da više nemamo reči jedno za drugo.

Bila je koleginica s posla.

Kliše.

Tako očekivano, zar ne?

S njom si provodio više vremena nego sa mnom jer si puno radio. Ne verujem u muško-ženska prijateljstva i znam da se varnice vrlo lako javljaju među dvoje koji provode dosta vremena zajedno. Jednostavno, u našoj je prirodi da osvajamo.

Teritorije. Gradove. Tela i srca.

Pogotovo onih kojih bi trebali da se klonimo.

Priznao si mi i tada se sve srušilo. Moji snovi o našoj budućnosti, možda deci jednog dana. Moj miran san jer sam najzad našla ljubav. Moje poverenje, ne samo u tebe, već u muškarce generalno.

Ubeđivao si me da se nikada više neće ponoviti, ali ja znam da onaj ko jednom pređe tu moralnu granicu, neće se ustručavati da je ponovo pređe jer su granice izbrisane odavno...

I možda neko misli da zaslužuješ drugu šansu, ali samo ja znam koliko me je bolelo to što si izdao našu ljubav. To što klečiš i moliš da ti oprostim, samo te čini još mizernijim i manjim čovekom.

Ništavnim.

Verovala sam ti, a ti si me pljunuo u lice i zgazio moju ljubav zbog strasti i manjka samokontrole.

Ko jednom prevari, prevariće i drugi put. I treći. I hiljaditi, jer mu je to u naravi i jer mu je u prirodi da želi ono što ne sme imati.

Svi mi volimo zabranjeno voće, ali su neki od nas dovoljno veliki da ispoštuju ljubav i obećanja data drugome, dok se drugi prepuštaju toj plimi koja ih vodi u kratkotrajno blaženstvo, a dugotrajnu propast.

Žao mi je što se tako završilo, a ja i dalje ne znam zašto nisam bila dovoljna. Zašto nisam mogla da te zadržim?

Možda mi je previše bilo stalo do tebe. Možda sam previše volela.

A ti, ti ne zaslužuješ ljubav.

Prevario si me jednom, ali drugi put nećeš jer neću dozvoliti da padnem na tvoju slatkorečivost i oprostim ti. Nećeš jer sam smogla snage da stavim svoju sreću iznad ljubavi koju osećam prema tebi i koju si ti uvredio.

Toliko smo slepi ponekad: imamo posao, nekoga ko nas voli, dobro zdravlje... Ali čovek nikad nije zadovoljan. Uvek će trava biti zelenija tamo negde, a ti ćeš uvek biti onaj koji je prevario i izdao ljubav.