Još u svojim fakultetskim danima, vrlo sam uredno spadala u kategoriju devojaka koje su efikasno ispunjavale potrebe muškarca za prijateljem ili „sestrom“, ali nikada za devojkom. Bila sam opsednuta sportom u to vreme, radila sam noćne smene i pisala kolumne o sportu za jedne sportske novine – veoma daleko od onoga što bi neko mogao da definiše kao „seksi“. Ukratko, činilo se da sam duhovita, zanimljiva dvorska luda sa kojom bi svako poželeo da se druži, koja nije baš visoko na skali primamljivih, atraktivnih mladih devojaka. U redu je, skoro deceniju kasnije, prebolela sam ovaj momenat, obećavam. Pričam vam sve ovo, da biste imali pozadinu za priču koju ću vam upravo ispričati. Ona uključuje najčudniju stvar koju mi je neko ikada rekao, kao i najlepšu stvar koju je neko ikada učinio za mene - istovremeno.

Kako mi je muškarac mojih snova, slomio srce?

Bilo je to kasno u noć, na parkingu ispred jednog kafića. Barem u mojim fakultetskim godinama, parkinzi su bili neka vrsta mesta na kojima su se stvari dešavale. Bilo je vruće, leto, ona vrsta vrućine kroz koju plivate, koja prosto hvata sve mirise i pojačava ih u toplom letnjem vazduhu. Glasovi i smeh dolazili su talasima iz kafića, kad bi se vrata otvarala i zatvarala. Stajala sam ispred svog automobila, nakon duge večeri razgovora sa svojim prijateljima i čekala. (Ove letnje ljubavne priče jesu kliše, ali otopiće vam srce, obećavam.) Prijatelji sa kojima sam prethodno bila u tom kafiću i pila kafu, nisu bili baš prijatelji, već više kolege, u smislu da su naša prijateljstva bila ukorenjena na našim nedeljnim sastancima oko sportskog novinarstva. Kako ove stvari obično idu, postojao je, naravno i onaj „jedan momak“. Ovaj je bio simpatičan, zgodan i taman toliko duhovit i šarmantan da me natera da pomislim da bih mogla da imam nešto sa njim i da je on baš muškarac mojih snova. Odlično smo se slagali, a ja sam počela da dobijam vibraciju da je i on možda zainteresovan za mene. Ovo je trenutak kada bih verovatno trebala da vam dam do znanja da su moje „vibracije“ u to vreme bile poprilično nepouzdane. Gde sam stala, da: „I tako sam ja stajala kod svog automobila.“ On je parkiran par mesta dalje, a mi smo stajali svako ispred svojih kola u neprijatnoj tišini, dok sam ja pokušavala da mu dam dovoljno vremena da me pozove na piće ili da mi traži broj telefona. Ako će se to ikada dogoditi, i on i ja smo znali da je sada bio pravi trenutak za to. Provukli smo se kroz poslednji mogući tok razgovora, otključali svoje automobile, počeli da sedamo za volan i baš kada smo krenuli da zatvorimo vrata, okrenuo se prema meni. "Hej ..." -"Da?" - "Lepo se provedi i poljubi puno momaka ovog leta!" I više ga nije bilo. Zatvorila su se vrata, motor se pokrenuo, parking je bilo ispražnjen. Šta. Se. Upravo. Desilo? Vozila sam se kući šokirana i poprilično besna. Šta je mislio pod tim? Poljubi puno momaka ovog leta? Kako je uopšte pomislio da je to nekome u redu reći? Čak i da nije zainteresovan za mene, bar to nije trebao reći! Koji je bio njegov problem? Koji je bio moj problem što mi se uopšte toliko sviđao i što sam toliko očajnički želela da budem sa njim, „muškarcem mojih snova“? Dugo sam se opterećivala njegovim rečima koje nisu mogle da mi izađu iz glave. Ali, kako su se letnje temperature povećavale, ja sam se polako ohladila. Svi znaju da zaljubljivanje uključuje dvoje ljudi, koji nekim čudom dele ista osjećanja jedno prema drugome. Mi, očigledno, nismo. Nisam mogla ništa uraditi po tom pitanju, iako me je ovo jako zabolelo i raspršilo moje iluzije, koje sam dugo gajila prema njemu.

Kako sam pronašla ljubav svog života?

Leto je prošlo, a svi moji prijatelji su se vratili sa odmora. Diplomirala sam u semestru ranije, ali sada je cela ekipa završila. Jedna od mojih najboljih prijateljica iz srednje škole vratila se sa letovanja i pozvala me da odem kod nje na roštilj. Tu sam upoznala Strahinju. Moja prvobitna privlačnost i hemija koju sam osećala prema njemu bila je čisto fizička. Bio je pre-sla-dak. Tada se naš krug prijatelja odjednom počeo neprestano prepletati. Što sam se više susretala sa Strahinjom, to mi se više dopadao.

Možda se i on oseća isto. Možda samo da malo sačekam. Ne ne ne ne ne. Nećemo ponovo užasno neprijatnu scenu sa parkinga. Postoje trenuci u životu kada morate odlučiti da li ćete jednostavno skočiti sa litice ili ne. Za neke ljude to znači rizikovati na poslu, napustiti fakultet ili otputovati u inostranstvo. Moja litica je bio Strahinja, a kada sam skočila, osetila sam se izuzetno ranjivom. Ali, ono što me je više od toga nerviralo je činjenica da sam provela nekoliko meseci dodvoravajući se onom tipu. Obećala sam sebi da sledeći put kada upoznam muškarca i počnem da ulažem svoja osećanja u njega, neću gubiti mesece i godine nadajući se da će on napraviti korak.

Strahinja je bio poprilično stidljiv i voleo je da radi stvari na kako treba. To je takođe značilo da će mu trebati dosta vremena da ispipa situaciju, da bi prišao devojcu. Međutim, to baš i nije odgovaralo mojoj novoj viziji, pa sam ga jednostavno pitala za broj telefona jedne noći. Razmenili smo brojeve i dok smo se dopisivali, još uvek me nije ništa konkretno pitao. Prošlo je mesec dana. Krenula sam da gubim nadu i strpljenje. Ponovo smo se jedne večeri družili sa prijateljima i prošli kroz uobičajeni ples razgovora i flerta, dok se nismo još jednom pozdravili i rastali. Još uvek nije bilo ni nagoveštaja poziva na neki sastanak. Tako da sam skočila sa litice. Odvezla sam se do onog istog kafića gde sam ostala šokirana i posramljena na parkingu, naručila kafu i sastavila poruku. „Dakle, samo sam znatiželjna ... Misliš li da smo samo prijatelji ili ipak više od toga?“ Čekala sam. I čekala. Sat je kucao, moje srce pet puta brže. Tek tada sam shvatila da nemam signala i da poruku nisam ni poslala. Bravo. Fenomenalno. „Da li je ovo neki znak da ne treba ovo da uradim?“, već sam krenula da razmišljam.

Ne, saberi se. Otišla sam napolje, poruka se poslala, a odgovor je usledio nekoliko minuta kasnije. Nije smatrao da je to nešto o čemu bismo trebali da se dopisujemo. Pitao je da li možemo da se nađemo negde te nedelje da porazgovaramo. Poštedeću vas lepe, ali duge ljubavne priče koja sledi. Ukratko, našli smo se u parku i prošetali. Rekao je da misli da bismo trebali razviti jače prijateljstvo, pre nego što se upustimo u vezu. Rekala sam mu da imam i previše prijatelja i da nisam posebno zainteresovana za ponovno penjanje u „zonu voljene drugarice“ s njim.

Tog dana nije rekao ništa, ali sutradan me je pitao da pokušamo.

Zaprosio me je manje od godinu dana kasnije.

Danas, šest godina našeg braka kasnije, često ga podsećam da sam ga malim prstom uvukla u najbolji brak o kome smo ikada oboje mogli da sanjamo. Nema na čemu, Strahinja. Dan danas se šalim na ovaj račun. Izgleda da se moja „muškobanjastost“ ipak na kraju isplatila. A, to nas vraća nazad do onog „najlepše što je neko ikada za mene učinio“. Onog dana na parkingu, kada mi je muškarac mojih snova rekao da "poljubim puno momaka ovog leta", to je bila najniža tačka u mom životu. Ne zato što je hteo da me povredi, već zato što me nije želeo, a ja njega jesam. Idealizovala sam ga u svojoj glavi, bez pokrića. Ono što tada nisam shvatala, je da ću upravo u tom trenutku zapravo razviti odlučnost koja mi je bila potrebna da na kraju dobijem, ništa drugo, nego duboku i prelepu vezu sa svojim sledećim i poslednjim „muškarcem svojih snova“.

Naučila sam važnu lekciju te večeri – da ponekad, ako niste spremni da rizikujete, nećete ni otići kući sa nagradom. Pa, hvala, momku iz moje novinarske agencije, sa parkinga. Da znaš, jesam poljubila jednog momka onog leta. I danas ga ljubim. Hvala na tome. Da nisam naučila svoju lekciju o uzimanju stvari u svoje ruke, dok bi se Strahinja smislio ja bih verovatno vođena prošlim iskustvom već davno odustala, načekana.

Vaša lekcija ? Nikada ne znate za šta vas možda najveće razočarenje ili slomljeno srce sprema. Možda baš za pravu ljubav, kao u mom slučaju.