Svi želimo da budemo voljeni i prihvaćeni onakvi kakvi jesmo. Voleli bismo i da vidimo sebe kao sposobne za nesebičnu ljubav. To je plemenit čin, jer je ljubav prihvatanje nekoga onakvim kakav zaista i jeste, a ne tražiti da se ta osoba promeni po našim merilima.

Razmišljajući o ljubavi za koju znam da sam je osetila, ali nisam uspela da pronađem neku konkretniju definiciju, shvatila sam da je fraza „volim te“ u današnje vreme izgubila pravi smisao i značenje.

Šta je bezuslovna ljubav?

Da li to znači da budeš sa nekim dok se ne desi nešto ne planirano, pa se okrenu leđa i ode jedno od drugog? Da li nas ona može razočarati ako naš ideal baš i ne odgovara toj stvarnosti... ili je ipak nemoguće voleti bezuslovno?

Tužno je videti kako ovo okrutno i bezdušno društvo polako uništava sve prave vrednosti. Ljudi više ne poštuju ono što im se daje, nisu zahvalni za stvari koje imaju, ne cene emocije drugih ljudi... oni ne znaju šta zaista znači bezuslovna ljubav.

Deca su ta koju treba bezuslovno voleti. Moramo biti beskrajno strpljivi gledajući ih kako se bore kroz život i davajući im smernice. Mi im stvaramo podlogu za ljubav, za vezanost....

Kao odrasli želimo i trebamo sigurne odnose. Otvarajući naše srce želimo da verujemo da će voljeni partner ili prijatelj biti tu kada nam budu zatrebali.

Ali... zaljubiti se u ideju o nekome i nadati se da ćete ih promeniti, to nije bezuslovna ljubav. Ako očekujemo i gledamo da nam jedna osoba ispuni sve naše potrebe – prihvatanje, pripadanje, značenje – možda očekujemo nešto što nam ta osoba ne može pružiti. To je narcisoidno i ekstremno jer time govorimo da taj neko treba da nas voli i da nam da šta mi tražimo uprkos tome kako se mi ponašamo prema toj osobi, zanemarujući njihove potrebe i osećanja.

To nije iskrena i bezuslovna ljubav. Ljubav zahteva strpljenje, prihvatanje, toleranciju, hrabrost, poštovanje, a iznad svega međusobno razumevanje. Kada nekoga zaista volite, njihove nesavršenosti nisu problem. Kada se ludo zaljubite, vi se zaljubljujete u suštinu njihove duše. Njihove nesavršenosti su ono što ih čini onim što jesu. Osećamo krivicu i bes kada se potrebe naših partnera ne podudaraju sa našim. Ali zrela ljubav napreduje samo pod određenim uslovima... Kao što Sunce nadopunjuje Mesec. Ili kao što je cvetu potrebno to isto Sunce, voda i hranljive materije da bi preživeo i procvetao.

Da bi ljubav napredovala mora postojati dovoljno uzajamnosti. Ne možemo očekivati da će ljubav preživeti pod stalnim napadima i neprijateljskim uslovima.

Kada se zaljubite u drugo ljudsko biće, trebate da znate kakvi su bili pre nego što ste ih upoznali, da ih volite ne nadajući se da će se promeniti, da ne očekujete da budu nešto što nisu ili što bi vi želeli da oni budu.

Bezuslovna ljubav ne znači da treba da patite i čekate da se partner promeni. Isto tako ne znači da vi sebe dajete kako druga osoba želi i da ih prihvatate, bez da vaše potrebe budu zadovoljene. Nezreli pogledi na ljubav nas opterećuju obavezom da zadovoljavamo svaku potrebu, ublažavamo svaku tugu i ispunjavamo svaki zahtev i to radimo jer mislimo da nismo duhovno evoluirali ako ne uspemo.

Zdrav odnos je da reagujemo na partnera dok istovremeno afirmišemo sopstvene potrebe. To znači da imamo sopstvene granice ali i da smo dovoljno poštovani i da nemamo strahove da upotrebimo naše „da“, „ne“ ili „možda“. Voleti bezuslovno znači biti pažljiv, pošten i prilagođen osećajima i željama jedni prema drugima. To znači da treba da ostanemo u vezi sa našim telom, ali i da dopustimo da na nas utiče ono što osećaju i žele drugi.

Bez nanošenja štete sebi, partnera treba da učinimo srećnim. Nije pod obavezom i moranjem da se uvek kaže „da“. Ali, odbijanje zahteva treba biti učinjeno sa poštovanjem i osetljivošću, a ne odbojno i strogo što bi oštetilo poverenje. Ili, treba raditi stvari kako bi se zadovoljile obe strane. Trebamo se suočiti sa empatijom i ljubaznošću. Takođe trebamo izraziti i sopstvene strahove i brige, što našem partneru omogućava da razume naše potrebe i želje.

Ključ neuhvatljive intimnosti koju tražimo je da dozvolimo sebi da budemo viđeni dok gledamo naš unutrašnji život. Deljenje i reagovanje na naše unutrašnje svetove je važnije od samog ishoda. Bezuslovna ljubav zahteva prostrano prisustvo. Ona ne može napredovati ako poričemo sopstvene želje, ali ne može procvetati ni ako zanemarimo ili minimalizujemo potrebe naših partnera. Deo ljubavne veze, dok to radimo ljubazno verujući da to što smo verni sebi neće oštetiti odnos, je i da partner oseti povremeno razočarenje kada nismo skloni da ga zadovoljimo.

Popularno gledište bezuslovne ljubavi ne prepoznaje važnost razvijanja tolerancije i frustracije kada stvari ne idu tokom kojim mi želimo. Mi smo ljudi za sebe i potpuno je normalno imati razlike, a te razlike zahtevaju poštovanje. Odnosi postaju jači kada imamo kontrolu sebe, mogućnost za samo-umirenjem, da brinemo o sebi emocionalno. Ljubav ne može da napreduje ako nismo samosvesni i ako nemamo samopoštovanje. Zdravi odnosi zahtevaju poznavanje sopstvenih osećaja, granica i motivacija.

Najveći dar koji možemo dati partneru je dar sopstvenog rasta. Što više poznajemo sebe i razvijamo veštine da prenesemo naše unutrašnje iskustvo, to ljubav i poverenje mogu više da rastu.

Nerazumno je i nemoguće bezuslovno voleti u smislu ostanka sa partnerom bez obzira na to koliko nas loše tretiraju ili koliko je veza destruktivna za nas.

Voleti bezuslovno znači mnogo toga...

Zrela ili bezuslovna ljubav znači da smo posvećeni procesu otvorene, iskrene i nenasilne komunikacije. Da budemo prisutni. Da slušamo najbolje što možemo i ne uzimamo zdravo za gotovo želje i osećanja voljene osobe i da istovremeno izražavamo svoje. Da nas pokreće ljubav i briga, a ne dužnost ili obaveza. Ljubav nadjačava smetnje koje se javljaju u vezama. Da prihvatimo međusobne razlike. Da delimo moć. Da prihvatimo da nećemo uvek dobiti ono što želimo. Da imamo potrebu da volimo, a ne samo da budemo voljeni.

Voleti bezuslovno znači do kraja života i za sve večnosti. Znači da volimo drugu osobu i u njihovim najgorim i u najboljim danima. Da znamo sve njihove tajne i da ih ne osuđujemo. Da vidimo koliko su čarobni i da ih povremeno, kada zaborave, podsetimo na to. Da budemo srećni zato što su oni srećni. Da budemo pažljivi prema njima, ali da istovremeno reagujemo na vlastite legitimne čežnje.

To znači toliku brigu da bismo se radije borili do samog kraja, pa tek onda izabrali lakši izlaz i otišli.