Imati trn u prstu obično boli. Ali, šta se dešava kada ga ne izvučete? Znate da je tu, a ipak, bol je drugačija. Postane podnošljiva i naviknete se na nju, toliko da ga čak možete trpeti neko vreme, pre nego što konačno odlučite da ga izvučete. Upravo o ovome se radi kada je u pitanju samodestruktivna adaptacija u ljudskim odnosima. Ljudi mogu normalizovati bol i patnju, i navići se na nju. Štaviše, većina ljudi ne zna u kojoj meri raste njihova urođena sposobnost adaptacije na bol. Na primer, ljudi su u stanju da provode godine u toksičnoj vezi ili na poslu gde se osećaju nesrećno. Da li ljudi tolerišu takav tretman zbog para? Ljubavi? Može biti. Međutim, samodestruktivna adaptacija čini da ljudi često ostaju u tom omalovažavajućem položaju, jer imaju stav „tako je, kako je“. Dakle, osoba se prilagođava na bol i prihvata situaciju, a da ne oseti težinu psihološke štete koja to podrazumeva, kroz takve izgovore. Šta je samodestruktivna adaptacija? Da li ste se navikli na bol, a da to niste ni primetili?
Šta je samodestruktivna adaptacija?
Samodestruktivna adaptacija se dešava kada normalizujete psihičku ili emotivnu bol i kada vam ona postane sastavni, normalan deo svakodnevice. Ubeđeni ste da nema izlaza, prihvatate stanje koje vam zapravo nanosi bol takvo kakvo jeste i naučite da živite sa time. Narodno rečeno, “oguglate” ili “otupite” na njega. Međutim, pasivan stav je toksičan i lomi vaš duh vremenom. Psihologija proučava ovaj fenomen dugi niz godina. Prilično je fascinantan i neobjašnjiv, kada se posmatra sa strane. Sigurno ste se barem jednom zapitali gledajući nečiji odnos “Zašto je ona i dalje sa njime? On je tako loše tretira!” Samodestruktivno i neregulisano ponašanje moglo se shvatiti samo sa jedne tačke gledišta - one u kojoj osoba dobija nešto zauzvrat. Na primer, svaka zavisnost, kao što je zloupotreba alkohola ili droga, štetna je. Međutim, čovek zauzvrat dobija zadovoljstvo, te se to pretvara u autodestruktivnu zavisnost. Dakle, koje je razlog zašto osoba nastavlja da ostaje u nesrećnoj vezi? Zašto ostaje iako je partner stalno vara ili povređuje? Koja je korist za nekoga ko ostane na poslu koji mrzi? Jer je zavisna od bola, na neki način. Tu na scenu stupaju samodestruktivna adaptacija i normalizovanje bola.
Normalizovanje bola
Moramo se vratiti osnovama ljudske ličnosti, da bismo razumeli neke od uzroka samodestruktivne adaptacije. Samodestruktivne ličnosti stalno traži iste vrste štetnih odnosa. Oni dobrovoljno teže ka ljudima i situacijama koje ih povređuju i razočaraju. Oni normalizuju bol, jer vode svoje odnose u apsolutnoj zavisnosti od iste. Često, jer ne znaju za bolje.
Mazohistička ličnost
Postoji jedna vrsta obrasca autodestruktivnog ponašanja koje vodi normalizovanju bola, koja se primećuje kod ljudi sa mazohističkim crtama ličnosti. Neke od njihovih karakteristika su da retko razmatraju svoje potrebe, ne traže uključivanje u prijatne aktivnosti, žrtvuju se do krajnjih granica kako bi pomogli drugima i imaju tendenciju da normalizuju (pa čak i traže) iskustva koja uključuju bol i patnju, a takođe i odbijaju pomoć. U stvari, skloni su da zaziru od svakoga ko se prema njima odnosi sa poštovanjem.
Navika i traumatična iskustva
To što neko toleriše psihološku i emotivnu patnju i bol do krajnjih granica ne prestaje da zbunjuje mnoge ljude oko njih. Međutim, pre osuđivanja, važno je razumeti razloge zašto se neko ponaša autodestruktivno i normalizuje bol. Pored određenih vrsta ličnosti koje prirodno imaju tendeciju ka samodestruktivnoj adaptaciji, život nas može navesti da nesvesno počnemo da normalizujemo bol, jer smo navikli na nju i ne znamo za bolje. Na primer, zamislite nekoga ko je bio emotivno ili psihički zlostavljan tokom detinjstva. Ovo je osoba koja je shvatila da ljubav ponekad prati i bol i poniženje, još u ranom dobu. Oni misle da će vas svako ko vas istinski voli sigurno nekad i povrediti, i da je to u redu i da to treba trpeti. Ovako nešto nesumnjivo objašnjava zašto mnogi ljudi tolerišu i normalizuju bol i ne beže od toga – naviknuti su na nju.
Strah od promene - kad bol postane navika
"Ko će me ikada voleti, ako napustim ovu vezu?", “Kako da budem sam/a?”, „Šta ću raditi ako napustim posao? Nemam drugih mogućnosti." Otpor na promene i strah od promena kod ljudi je faktor na koji većina ljudi obraća malo pažnje. Postoje slučajevi kada je strah od promene toliko duboko ukorenjen u nama, da narušava naš potencijal i opštu dobrobit. U tim situacijama, strah od promene vas plaši i boli više od bilo čega drugog što možete doživeti. Samodestruktivna adaptacija teži normalizaciji bola i poniženja, kao bolje i manje strašne alternative od promene. Međutim, promena može biti bolna, ali samo kratkoročno, dok ne dovede do boljih ishoda, dok samodestruktivna adaptacija, odnosno navikavanje na bol donosi trajnu patnju, koja ne povređuje ništa manje, samo zato što smo se na nju navikli.
Kako prevazići samodestruktivnu adaptaciju?
Razbijanje toksičnog ciklusa samodestruktivne adaptacije zahteva zdrav nivo samopoštovanja, samopouzdanja i ljubavi prema sebi. Međutim, prvi i najvažniji korak jeste osvešćivanje ove mazohističke navike. Da li ste se navikli na bol? Dokle god normalizujete bol, odnosno ukoliko se naviknete na bol i patnju koju osećate kao sastavni deo svakodnevice, nećete moći da je registrujete kao “lošu” i osetite težinu toga. Stoga, morate objektivno da se udaljite od situacije kako biste uvideli šta se zapravo dešava, spolja.
Kada je u pitanju samodestruktivna adaptacija, uglavnom je neophodno je imati nekoga sa strane, ko može pomoći i ko jasnije vidi situaciju. Međutim, na kraju, sve zavisi od vas. Vaša je odluka, uverenje i izbor da ne tolerišete bolno, neprijatno, ponižavajuče i nepodnošljivo, jer smatrate da to zaslužujete. To možete postići tek nakon što osvestite svoj problem, tako što ćete raditi na svom samopoštovanju i samopouzdanju, te menjati svoje stare navike i uverenja da je bolje “tako kako je,” da nema izlaza ili da ne zaslužujete bolje. Ne zaboravite - uvek može bolje i svako zaslužuje da bude srećan i oseća se dobro – ne da mu bol pređe u naviku.