Ponekad bih najradije izbrisao samog sebe iz tebe. Iz svih nedoživljenih uspomena, slučajnih dodira srodnih duša, koje se rastanu. Da ti olakšam. Jer, čemu ti lepljivi dodiri služe, osim za nemir živih i tužnih, ni krivih, ni dužnih? Ali, moraćeš da me pamtiš. Živeću dok živiš, ne zameri. Kada je već tako, ovako želim da me pamtiš…

Želim da me pamtiš onda kada je najteže…

Bljesnuće, ponekad, u teškim trenucima, možda griža savesti zbog onoga što je moglo biti, ali ti barem umeš da se smešiš, pa ću ti istog časa postati jednako drag. Poput školjke sa letovanja, koja se, nakon mnogo godina, pojavi u korpici sa suvenirima i probudi zamalo zaboravljen san. I učini da se nasmešiš. Tako želim da me pamtiš – sa osmehom, onda kada misliš da je nemoguće razvući ga preko lica. Želim da me se setiš kada svet zahladi, kada ne možeš da dođeš do daha od težine tereta koji nosiš, sada sama, na svojim plećima.

Želim da se setiš moje topline i kako je to umelo da učini da prodišeš. Želim da me se setiš kada se osećaš tužno i uznemireno, kada ne vidiš svetlo na kraju tunela. Želim da se setiš mog naivnog optimizma i pasusa koje sam ti slao o tome kako bi život mogao biti divan onoliko koliko si i ti. Želim da me se setiš kada posumnjaš u sebe, kada nisi sigurna da li možeš nešto da ostvariš. Želim da se setiš kako sam verovao u tebe i potencijal koji sam video u tebi. Želim da me se setiš kada plešeš. Da zapamtiš koliko sam voleo da plešem i kako bih te terao da držiš korak sa mnom iako ti se to nije radilo. Želim da se setiš kako kako si to potajno volela. I da to ne zaboraviš, sada kada ne mogu da ti pružim ruku i izvučem te na podijum. Želim da pamtiš naše vreme baš kao taj ples - oslobađajuće, intimno, bezbrižno i čarobno.

Želim da me pamtiš...

Želim da pamtiš moje reči. Moje priče koje su umele da te umire i koje su te uspavljivale noću. Želim da zapamtiš da sam ti rekao da si predodređena za velike stvari i da to nikada ne zaboraviš. Želim da pamtiš svaki razgovor koje smo vodili i smeha koji bi odjekivao između zidova i rasterivao mrak. Želim da pamtiš naše šale, naš smeh i način na koji nikada nismo prestali da razgovaramo. Želim da pamtiš sve trenutke koje smo iskusili zajedno i sve naše čudne navike koje smo želeli da promenimo.

Želim da se setiš svih onih trenutaka kada sam prekršio pravila zbog tebe i kako sam slušao svoje srce, a ne svoju glavu. I da je vredelo, iako sam je često zbog toga razbijao o zid. Po tome želim da me pamtiš. Ne želim da me pamtiš kao samo još jedno predvidljivo poglavlje u svom životu sa tužnim završetkom. Želim da me pamtiš kao tračak sreće. Kao uspomenu i reči koje i godinama kasnije imaju moć da ti izmame osmeh na lice, kao nekada.

Ovako želim da me pamtiš…

Želim da me pamtiš kao osobu koja ti je pokazala da izgubljena ljubav nikada nije potpuno izgubljena. Da, ponekad, sretnemo ljude u pogrešno vreme i da oni moraju da odu. Želim da me pamtiš kao onoga koji te je naučio da i ljudi koji odu mogu da imaju posebno mesto u našim srcima, jer želimo tamo da ih zadržimo, a ne zaboravimo. I da to ne mora da boli. Već da može i da izmami osmeh. Želim da me se sećaš i smeškaš se. Želim da me se sećaš i da se osećaš kao da to nije bio jedan od onih tužnih završetaka o kojima se pišu pesme. Kao nekoga ko ti i dalje piše stihove. Ali, ne tužne. Želim da me pamtiš po tome što je čak i kraj bio sladak. Da je bio neizbežan, ali da je vredelo. I da nikada ne poželiš da ga izbrišeš.

Želim da me pamtiš po tome da po prvi put ne moraš da se teraš da zaboraviš nekoga jer te to previše boli, da na silu iz sebe čupaš svoja osećanja ili sećanja. Da moje ime ne boli kada ga čuješ. Da se ne naježiš kada vidiš moje lice na slici. Želim da me pamtiš kao prvu osobu koja ti je pokazala da izgubljena ljubav ne mora da bude potpuno izgubljena. Da ponekad na svom putu sretnemo divne ljude, kojima nije suđeno da ostanu zauvek pored nas. Da će neki ljudi uvek imati posebno mesto u našim srcima, jer želimo da ih zadržimo tamo, a ne zaboravimo. Ovako želim da me pamtiš, jer ću baš tako ja zauvek pamtiti tebe.