Upoznavanje za uspešne muškarce i lepe devojke - Lepotica i Zver

Ljubav prema tebi, zaslepela me je...

Od kada sam bila mala, stalno sam slušala kako nas “ljubav čini slepima”. O “ružičastim naočarama”, koje čine da sve vidimo u najlepšem svetlu, ali spadnu posle nekog vremena, otkrivajući milion crvenih zastavica, koje je to svetlo sakrilo. Stoga, kada sam se zaljubljivala u tebe, i te kako sam pazila na svoj “vid”.

Držala sam četvoro očiju širom otvoreno, tražeći bilo kakve znakove upozorenja koja bih mogla pronaći. Da budem sigurna da neću oslepeti. Da se neću saplesti ili pasti. Da uvek znam da koračam zelenilom, a ne među korovima. Zamišljala sam da je to ljubavno slepilo apsolutno i sveobuhvatno, pa nisam razumela kako to da onda kada sam sa tobom, imam osećaj da sve vidim jasnije nego ikada ranije. Uzela sam to kao znak da sigurno nisam zaslepljena, da nemam ružičaste naočare na očima, ubeđujući sebe da me ti nikako ne možeš zaslepiti. Umesto toga, verovala sam da si učinio da prvi put zaista progledam. Da svet vidim kristalno jasno, u novim bojama. Da nam je suđeno da se nadopunjujemo i jačamo jedno drugo svojim razlikama. Svaki trenutak pored tebe bio je ispunjen živim bojama. Sveže, cvetno zelenilo, dokle god da mi je pogled dosezao. Ljubav, briga, opraštanje, boje, zelenilo. Znak da nastavim, da se borim, da nastavim da verujem. Boje koje mi govore da sam konačno pobedila. S tobom pored sebe, lutala sam u šarenom vrtu svežeg cveća, koje je raslo i cvetalo zajedno sa našom ljubavi. Svaki budan trenutak sam provodila trčeći slobodno po polju zelene divljine, osećajući se svežije i življe nego ikada pre. Ali, ono što nikada nisam shvatila, ono što sam propustila, je da je duboko u tim zelenim poljima počela da raste mala crvena bašta korova.

ljubav prema tebi

Prvo se pojavio jedan jedini cvet, crven kao krv, sa trnjem oštrim poput razbijenog stakla. Bio je skriven preduboko u zelenilu i šarenilu, da bih ga mogla videti. Rekao si mi da nema nikakvih korenja, niti trnja ispred nas, pa sam ti poverovala. Na kraju krajeva, kako bi korov, tako ružan, oštar i crven, mogao da izraste iz tako predivnog šarenila? Kako je vreme prolazilo, sve više je rastao. Počela sam sve češće da ga primećujem. Ali, šta god da sam videla i šta god da bi mi neko rekao, s vremena na vreme bi me uverio da nema trnja, korova u našem vrtu, niti mesta za brigu. Govorio bi mi da moji prijatelji vide nešto neistinito, da su pogrešno razumeli, da su ljubomorni. I nikada nisam sumnjala u tvoje reči, jer sam bila presrećna i zahvalna što živim u svom malom šarenom raju. Ali, kada sam se jednog jutra probudila sa crvenom, trnovitom ružom na svom jastuku, nisam mogla da verujem svojim očima. Bio je to jedan crveni cvet, koji je uništavao sve što sam videla i mislila da je istina. Odjednom, moj zeleni, šareni raj je uvenuo.

Nisam mogla da poverujem u stvarnost toga, pa sam posegnula da ga pokupim i sklonim. Ali, dok sam dodirivala ružu ne bih li je izbacila iz našeg šarenila, nabola sam se na trnje. Ne samo da su mi krvarili prsti, već mi je i srce krvarilo. U tom trenutku, naše boje su se promenile. Gledajući te sada, sve što sam mogla da vidim bilo je crveno. Ljuto, razočarano, povređeno, besno, crveno. Kada sam podigla pogled, kao da se i ceo svet promenio. Naš prelepi, zeleni, šareni vrt sada je bio ispunjen trnovitim crvenim ružama, spremnim da me ubodu na svakom uglu i koraku. Gde god da pogledam, gde god da se okrenem, čineći me nesposobnom da nastavim dalje da slobodno trčim po zelenim poljanama, bez i jedne brige na pameti. Onesposobljujući me da ti priđem, osim ukoliko ne želim da osetim trn u srcu.

Nije mi bilo jasno. Pitala sam se, “Kako je to moguće?” Kako to da nisam primetila trnje, kada sam videla jasnije nego ikada? Ali onda sam shvatila… Ljubav prema tebi zaslepela me je. Iako sam se toga bojala. Iako sam na to pazila. Ljubav koju sam osetila prema tebi, učinila je da način na koji vidim tebe, svet i život sa tobom obojim živim bojama i šarenilom. To su bile one “ružičaste naočare” o kojima su pričali. Moje su bile šarene, pa nisam primetila “crvene zastavice” koje su tu bile od početka, sve dok nisu postale toliko velike da više nisu mogle da se utope i izgube u našem šarenilu. Sada vidim samo crveno. Međutim, trudim se da, iz dana u dan, posadim po jedan novi cvet. Sama. Videćeš, pretvoriću svoj život ponovo u prostrane, zelene, šarene poljane kojima se ne nazire kraj. Osim što, ovaj put, neće biti mesta za korove i trnovite ruže. Neće biti mesta za “crveno”. Neće biti mesta za tebe.