Početak nove godine obično donosi i odluke da odsečemo i izbacimo sve toksične navike i ljude iz svojih života. Znate već, one ljude koji su se ogrešili o nas, zanemarili nas ili nas neki drugi način povređivali. Odsecanje ljudi koje sam smatrala odgovornima, značilo je da se nisam morala baviti svojim problemima ili mogućim posledicama. Mislila sam da bi svi trebali da smanje mrtvu težinu i teret u svom životu, posebno u vidu toksičnih prijatelja. Za razliku od porodice, oni su ljudi koje biramo da volimo i držimo u svom životu. Ukoliko žele da nastave da zauzimaju to mesto, moraju da budu brižni, nesebični i da nas u svemu podržavaju. To je vrsta prijatelja za koju sam oduvek verovala da je ujedno i jedini tip prijatelja koji bih prihvatila zauzvrat. Prekid toksičnih veza i prijateljstava imao je smisla. Sve dok se, tada, to nije desilo upravo meni. Da, ja sam bila taj „toksičan prijatelj“ kojeg je neko želeo da izbaci iz svog života. I koštalo me je svoje najbolje prijateljice.

Toksičnost koju vidimo kod drugih teče i u našim venama

Pre tri godine, moja najbolja prijateljica još iz srednje škole, izbacila me je iz svog života, bez ikakvog upozorenja. S moje strane, sve je tada, i oduvek, bilo u redu. Kroz život, ja i ona smo bile kao vezane pupčanom vrpcom. Bila je samouverena i pričljiva, dok sam ja bila tiha i stidljiva, ali nekako smo se uklapale, možda baš zbog toga. Balans. Mogla sam da razgovaram sa njom o bilo čemu. Vremenom je ispunila prazninu usamljenosti u mom životu, koja je nastala jer sam imala veoma malo prijatelja i vrlo malo podrške od svoje porodice. Nakon srednje škole, otišle smo na različite fakultete, ali bile smo i dalje bliske i u redovnom kontaktu. Razgovarale bismo telefonom nekoliko puta nedeljno. Kada se verila za svoju srednjoškolsku ljuabv, nazvala me je plačući od sreće u pola noći. Znala sam da će brak promeniti naš odnos, ali bila sam iskreno srećna što je pronašla ljubav o kojoj smo satima razgovarale i maštale kao deca. Dve godine kasnije, venčanje je konačno zaživelo. Živele smo sada već u različitim gradovima, tako da nisam puno doprinela planiranju svadbe, ali bila sam deo njene devojačke večeri i pozvana da joj pomognem da se pripremi za svadbu sa svojim drugim prijateljima i članovima porodice. Plakali smo, pili, smejali se, a onda još malo plakali. Od sreće, naravno. Ceremonija je bila prelepa.

Kad je stigao prijem, za prisutne je puštena poruka svih njenih bliskih prijatelja i porodice, u formi jednog video snimka. Svaka osoba je imala 20-ak sekundi da kaže kako su ona ili njen mladoženja uticali na njihov život. Jedan po jedan, njen krug ljudi delio je svoje koplimente i želje. Neki ljudi su krenuli sentimentalnim putem, dok su neki odlučili da se našale. Ceo video je trajao 10 minuta, a ja sam mogla duplo duže pričati, da bih joj rekla koliko mi znači. Na kraju sam jednostavno odlučila da ne učestvujem. Ne iz loše namere, već jer koliko god bih vežbala, boja mog glasa, nesigurnost još od detinjstva, strah od kamere, sve me užasnulo. Nisam mogala ni da zamislim da se to pusti pred svih 200 svatova. Uprkos nagovaranju njene sestre, koja je pravila video zapis, odlučila sam da ne priložim ništa. Pretpostavila sam da će ona to razumeti, jer je znala koliko sam uvek bila nesigurna oko svog glasa, kao i svega ostalog takođe. Bila je društveni leptir, kapetan plesne grupe, član pozorišne trupe i volela je reflektore. Ja sam, ipak, bila onaj tip koji je izbegavao društvena okupljanja, osim ako apsolutno nisam morala, uključujući i većinu njenih takmičenja i nastupa. Punim srcem, tiho sam joj poželela sve najbolje, ne znajući da će to biti poslednji put da je vidim ili čujem u naredne tri godine.

Kako sam izgubila najbolju prijateljicu?

Očekivala sam da će se vratiti sa svog podužeg medenog meseca, smestiti se u svoj novi dom, sa svojim novim mužem, a da će me onda pozvati na kafu ili u šoping, da se ispričamo o svemu. Ali, to se nikada nije dogodilo. Šest nedelja nakon venčanja, kada je bila već dve nedelje kod kuće, poslala sam joj poruku da je pitam kako su se proveli. Bez odgovora. Zvala sam. Ista stvar. U panici sam skočila na Fejsbuk, nadajući se da se njoj ili njenom mužu ništa nije dogodilo, samo da bih videla da sam blokirana sa njenog naloga. Tada su mi stvari postale jasne. Niko ne izbegava bez razloga vaše pozive i poruke i slučajno vas blokira na Fejsbuku. Njeni postupci bili su namerni, i iako su me povredili, nisam pokretala to pitanje. Nisam htela sukob. Plus, bila sam u fazi žestokog poricanja. Tada nisam mogla da pojmim ni jedan jedini razlog zašto bi me ona tako iznenada potpuno odsekla iz svog života.

Tokom tri godine koje nismo razgovarale, takođe nisam uspela da lociram problem, ni tokom dublje introspekcije. Na kraju sam jednostavno gurnula uspomene na naše prijateljstvo duboko pod tepih. Bilo je manje bolno tako. Kada god bi bila razočarana, uvek bi mi govorila da me razume. I ovo će razumeti, pretpostavila sam. Pored toga, njeno venčanje bilo zapanjujuće savršeno, i nisam ni posumnjala da će uopšte da obrati pažnju na moje nepojavljivanje u videu. Prošlog Božića naletela sam na nju u prodavnici, sasvim slučajno. Bila je u gradu u poseti porodici i kupovala je božićne ukrase. Nakon nekoliko neprijatnih trenutaka, razmenjivale smo površne pozdrave i komplimente. Na kraju nisam više mogla da izdržim i potegla sam pitanje. Ni jedan odgovor, po mom mišljenju, nikada neće imati smisla, ali morala sam znati: „Zašto?“.

Izgubila sam najbolje prijatelja, jer sam ja bila toksičan prijatelj

Iznenađujuće, nije želela da priča o tadašnjim događanjima, te sam odustala i izašla iz prodavnice, bez odgovora. Nekoliko dana kasnije, posle Božića, odblokirala me je na Fejsbuku i poslala mi 10 dugih pasusa. Na moje iznenađenje, otkrila mi je da me je zapravo oduvek smatrala kao prijatelja koji je ne podržava. Govorila je o svim svojim plesnim takmičenjima i drugim nastupima, kojima tokom godina nisam prisustvovala, jer sam bila previše nervozna i nesigurna. Kao da je znala da mislim, "Pa, otišla bih da mogu ... ali uplašila sam se", potrudila se da spomene da ponekad prijatelji moraju da stave svoje probleme na stranu i da jednostavno budu podrška. Tokom godina, samo je želela da budem tamo, navijajući za nju.

Ali, uvek sam bila zabrinuta samo za sebe. Iako su mi ove reči užasno teško pale, u ovom trenutku je sve stavila u sasvim novu perspektivu. Iako sam uvek imala samo dobre namere, moja anksioznost je kontrolisala veći deo mog života. Uvek sam bila zarobljena u svojoj glavi i nikad je nisam podržavala onako kako je zapravo zaslužila. Zato je venčanje bilo tako velika prekretnica. Bila je uzbuđena što će me upoznati sa svojim prijateljima sa fakulteta i njenom novom porodicom i osećala se užasno kada devojka, za koju su svi znali kao njenu najbolju prijateljicu, nije želela da bude deo njenog videa za venčanje.

Znala je, u tom trenutku, da mi više ne može biti prijatelj. Zato što „nije mogla da mi pruži priliku da je ponovo izneverim i povredim, pogotovo kada u budućnosti budu i njena deca u pitanju“. Sa suzama u očima napisala sam joj verovatno još 50 paragrafa, prihvatajući i priznajući svoju krivicu, izvinjavajući se i dajući joj do znanja da je nikada nisam želela povrediti. Odgovorila je da je to uvek znala, ali da je ishod, uprkos tome, bio isti. Takođe je osećala kao da mi duguje objašnjenje, ali da, u ovom trenutku svog života, nije želela da se ponovo vrati našem prijateljstvu. To su bile teške reči za progutati, ali sada potpuno razumem. Sada kada znam kako se ona osećala, znam da naše prijateljstvo nikada nije bilo tako sjajno kao što je moglo biti, uglavnom zbog moje nesigurnosti.

Da li ste vi zapravo toksičan prijatelj, a da toga niste ni svesni?

Iako sam se nadala da će ovaj razgovor dovesti do zatvaranja rana, nije. Tugujem glasnije nego ikad za prijateljstvom koje smo izgubile, ali naučila sam veoma važnu lekciju. Iako su neki toksični ljudi koje sam izbacila iz života definitivno to zaslužili, moguće je da neki od njih nisu ni bili ni svesni gde su i koliko su pogrešili, kao što to nisam bila ni ja. Možda bi otvoren, iskren razgovor mogao izneti na površinu moje probleme i možda smo mogli doći do nekog rešenja. Napokon, toksičnost koju sam uviđala kod drugih, zapravo se korenila i taložila u meni godinama. Te, ako sam i ja imala drugu šansu da ispravim stvari, čak i ako se na kraju nije isplatilo, možda i oni to zaslužuju. Dobro se zapitajte i zamislite.

Da li ste možda i vi nekome toksičan prijatelj, a da toga niste ni svesni?