Svaki dan čitam novine. Stranice ispunjene crnom hronikom, najstrašnijim zločinima, najtužnijim pričama o nasilju u porodici i o ženama koje nisu uspele da se spasu od nasilnika.
Zašto žene ćute i trpe dok ne bude prekasno? Odgovor je jasan – iz straha od još većeg nasilja. Ono što te žene ne shvataju je da će veće nasilje doći, bez obzira na sve, te je samo pitanje vremena.
Strah je najveći ljudski neprijatelj. On nas sprečava da živimo život, da damo otkaz na poslu zbog kog smo nesrećni i bolesni, da rizikujemo zonu komfora zarad šanse za sreću. Strah stoji na putu između nas sada i nas kakvi želimo da budemo: zdravi, srećni, voljeni. Te tri stvari su sve što običan čovek traži od života. On može biti toliko snažan i paralizujući da žene ostaju u odnosu sa nasilnikom čitavog života, pretvarajući se da će se on promeniti, jednog dana....
Ovo je poruka svim tim ženama: ne dajte da vas strah okuje za čitav život. Još bitnije – pravi muškarac nikada neće pomisliti da fizički naudi ženi koju voli, jer je on veći od toga. Svi ostali izgovori su mačo s*anja kojima naš balkanski mentalitet često opravdava odnos muškarca i žene u zajednici gde je žena inferiorna. Neki će prestati da čitaju ovaj članak upravo sada, govoreći da je ovo još jedan feministički izliv besa ifrustrirane, neostvarene žene.
Ne, ovo je poslednji krik u pomoć. Poslednji pokušaj da se spase ono ljudskosti što je ostalo među ljudima, jer ako je nasilje odgovor na pitanja, onda je bolje živeti sam u tišini, usamljen ali spokojan.
Sve kreće od blagog nezadovoljstva koje se skuplja u ljudima. Mi smo ljudi gordi, previše gordi da bismo bili iskreni prema sebi kada stvari krenu nizbrdo. Uvek je lakše zavaravati se i misliti kako će nevreme proći samo od sebe.
Neće.
Ali u takvim situacijama se ljubav i veza, odnosno brak stavlja na test. Stavlja se ljudskost na test i naša sposobnost preživljavanja u dvoje dolazi u centar pažnje.
Neke od nas su dovoljno jake da se suprotstave i saseku nasilje dok se nije razbuktalo, ali neke nisu toliko snažne i razvijaju tzv. Stokholmski sindrom, gde se ustvari još više vezuju za nasilnika i ne primećuju kako ih on uništava fizički i psihički.
Tim ženama moramo pomoći. Govoriti im do besvesti da moraju otvoriti oči. Imati stpljenja i razumevanja za njih dokle god im ne padne koprena s očiju i ne uvide da im je bezvredni, ljigavi izgovor za muškarca ukrao šansu da budu srećne i voljene.
Prepoznajte takve žene u svojoj okolini i pružite im ruku, možda ste im vi jedina šansa za beg iz pakla. Previše nas bira da žmuri, jer je lakše nego izložiti se eventualnom riziku, ali zapitajte se koliko vaš život vredi u svetu u kom je čovek čoveku vuk?
Gandi je rekao da mi moramo biti promena koju želimo da vidimo u svetu, a dokle god nas strah parališe, taj svet će ostati mizerno, nesrećno mesto. Ostaće samo prepune stranice crne hronike i nasilja u porodici.