Upoznavanje za uspešne muškarce i lepe devojke - Lepotica i Zver

Kako sam naučio da je vreme najvredniji poklon koji sam mogao da joj dam

Vreme...

Šta je vreme? Relativno za svakog od nas, ali ono što je svima zajedničko – nikad ga dosta. Naučio sam na teži način da je vreme najvredniji poklon koji sam mogao da joj pružim, a nisam. Svi jure za nečim. Svi stalno gledaju na sat, kasne, žure. Nikad nemaju vremena za sebe i za one do kojih im je stalo, a uvek imamo vremena da skrolujemo po Facebooku i Instagramu i gledamo tuđe živote. A kada bismo našli malo više vremena za ovo prvo, naš život bi bio mnogo lakši, ispunjeniji, srećniji. Umesto toga smo mizerni i upoređujemo se sa drugima.

Vremena je uvek dosta onome ko zna njime da raspolaže.

Moje vreme je preokupirao posao, brige, moj lični život i moji prijatelji. Sve osim nje koja ga je zasluživala najviše na svetu. Mislio sam da je dovoljno to što ponekad odemo na večeru ili u bioskop.

Naravno da nije...

Ne možeš očekivati od ruže da procveta ako si je posadio u jalovo zemljište.

Često se čuje, kad neko raskine, kako je on bio „šokiran. Znao je da je nesrećna ali ne baš toliko“. E, pa, to je autobiografski. Nisam znao, nisam slušao, i nisam gledao dovoljno pažljivo da vidim šta se događa.

vreme je najvredniji poklon koji nekome mozete pruziti

Ne koristi porodicu kao izgovor za radoholizam

Za duge sate na poslu koristio sam izgovor da to činim za nas, za našu porodicu. Kao da je prokleti novac najbitniji na svetu i da je broj sati na poslu proporcionalan sreći nas dvoje.

Da, potrebno je preživeti i novac je uzročnik stresa u 99% situacija, ali on nije put ka sreći. On je sredstvo, ne cilj. Problem je što čovek ne zna da se zaustavi kad krene da „štedi“, on se trudi toliko da svaki atom svog bića usmerava na posao, a šta onda ostane za one koje vole? Nula.

Rešenje ovog problema jeste da se na vreme provedeno sa njom gleda kao na investiciju. Investiciju u našu budućnost i sreću. Naravno, prekasno sam shvatio...

Slušaj je

Da li znaš šta je sada muči? Ovog trena, šta joj je na umu? Da li je to problem u njenoj porodici, nečije zdravlje, nečiji razvod? Ja nisam znao jer mi je „na jedno uho ulazilo, na drugo izlazilo“... Poslednje što mi je trebalo posle dugog dana je njena ispovest, monolozi o tuđim životima i problemima. Sada shvatam da je njoj to bitno, a ono što je bitno njoj MORA biti važno i tebi...

Poznajem jedan srećan par i kada sam im to rekao, rekli su mi šta oni rade. Kažu da je dobro stvoriti naviku, tipa ići u šetnju svako veče i tada razgovarati. Neki vole da pred spavanje provedu sat vremena razgovarajući o svom danu. Ovo zvuči kao jednostavno, samo se treba naučiti i stvoriti ovu zdravu naviku jer bez razgovora u vezi nema povezanosti.

Nisam primećivao da me je tražila...

Sve one večeri kada je bila tiha, i ćutke sklupčana samo ležala na sofi... Nisam video da je to bio znak da joj falim, da joj fali moje prisustvo ali ne samo fizički već da sam zaista tu, da je čujem, zagrlim. Ja sam bio preokupiran svojim mislima i svojim borbama u glavi, a ona je čekala da je primetim.

Nisam.

S druge strane, bilo je dana kada je pokušavala na sve načine da mi privuče pažnju rečima. Čak me prekidala dok sam bio na telefonu nekim naizgled nevažnim pitanjima tipa da li hoću da napravi palačinke i sl...

Kako sam reagovao na ovo? Nervozom, besom. Šta me sad prekida? Zašto toliko priča, šta joj je?

Još jedan neuspeli pokušaj da mi kaže: „Hej, tu sam! Gubiš me polako...“

Sav stres sam iskaljivao na njoj...

Kakva česta greška, i previše očigledna, a opet svi to radimo. Sav stres sa posla donosimo kući i prenosimo na partnera... Bila je moj verni slušalac... Previše me je volela da bi mi rekla da prestanem. Samo je slušala i upijala svu negativnu energiju koju sam joj slao...

Kada dođeš kući treba da se osećaš zaštićeno od spoljašnje negativne energije... Treba da se osećaš kao da si ušao u oazu a ja sam od naše oaze napravio čist pakao. Pakao ćutnje koji se rasprsnuo poput balona u kom sam živeo sve ove mesece.

Bili smo stvoreni jedno za drugo.

Samo da sam ja bio manje muško, a više osećajan čovek koji je umeo da sluša i umeo da vidi šta mu se dešava pred očima.

Jedna bajka se raspala zbog mog nemarluka, a mogao je biti srećan kraj.