Upoznavanje za uspešne muškarce i lepe devojke - Lepotica i Zver

Ispovest udate žene: veza sa oženjenim muškarcem

Moja priča započela je jednim e-mailom. Sve je počelo jednom porukom, preko stranice na kojoj ni jedno od nas nije trebao da bude. Ali, uprkos moralnosti svega toga, ipak smo bili tu - svako od nas sa svojim ličnim razlozima zbog kojih smo tražili nešto novo, nešto drugačije, nešto što bi ispunilo prazninu u našim životima i učinilo da se ponovo osećamo celi i ispunjeni. Moj razlog? Poslednje tri, od ukupno deset godina koliko sam bila u braku, praktično sam molila muža za razvod, osećajući da mi treba njegova dozvola. Odbio je. Ovo možda zvuči romantično, ali, takođe je odbio i da učini bilo šta da poboljša našu vezu i naš brak i da radi na njemu. Rekao mi je da treba da ostanem s njim, jer, „Ko bi drugi hteo tebe takvu?“ Dakle, bila sam odlučna da nađem nekoga ko bi to hteo. Ko bi me „želeo takvu.“ Bila sam odlučna da vidim da li mogu više od toga. Ovo je moja priča. Ovo je ispovest o vezi udate žene sa oženjenim muškarcem.

ispovest udate zene veza sa ozenjenim muskarcem

Ispovest udate žene i veza sa oženjenim muškarcem

Ispostavilo se, da očigledno mogu. Onlajn poruke i e-mailovi vrlo brzo su pretvorili u SMS poruke, koje su se, zatim, pretvorile u telefonske razgovore, u par ukradenih trenutaka u toku dana. Pre nego što smo oboje u potpunosti shvatili šta se dešava i u šta se upuštamo, našli smo se u hotelskoj sobi, preplavljeni uzbuđenjem i strašću za kojima smo oboje godinama čeznuli. Koji su nam falili. Ali, za razliku od drugih vanbračnih afera, barem kako sam ih ja do tada zamišljala - ovo je bilo drugačije. Nas dvoje nismo bili samo dve osobe koje su tražile seks, uzbuđenje i malo zabave sa strane. To su nam, možda, u samom početku bile namere, ali nakon što smo se konačno prvi put ugledali, što se nas tiče, mi nismo imali seks - vodili smo ljubav. Povezali smo se na način koji niko od nas nikada do tada nije doživeo, a tokom tih nekoliko sati koliko smo proveli u toj hotelskoj sobi, ništa drugo nije bilo važno. Ništa drugo nije postojalo, osim mene i ovog čoveka koji je izgledao kao da je stvoren za mene. Jedine stvari koje su stajale na putu našoj sreći i našem „srećnom završetu“ bili su, ni manje ni više, nego - naši brakovi.

Sledećih nekoliko nedelja, koje su mi delovale kao meseci, pa i godine, nastavili smo sa e-mailovima, porukama i telefonskim razgovorima. Naši susreti su postajali sve češći, intenzivniji, a sve su se manje i manje svodili na seks. Započeli smo naše susrete obazrivo, u različitim gradovima, mestima, hotelima, ali kada smo pronašli jedno mesto koje smo oboje voleli, počeli smo redovno da se nalazimo tamo. To je postao naš „dom“, mesto gde smo oboje bili slobodni da budemo pravi par, gde su nas ljudi u prodavnicama i restoranima koje smo često posećivali poznavali kao jedan takav, kao ono kako smo se zaista i osećali, a ne ono šta su od nas okolnosti pravile – dva preljubnika. Jer, sve smo se osećali, samo ne tako.

Ovo je bilo nešto jako i stvarno, barem za nas. Kada bi došlo vreme da se rastanemo i da se vratimo u realnost, u stvarni svet, svaki put bi nas obuzela tuga. Išla bih kući, sa suzama u očima, s nestrpljenjem iščekujući njegovu sledeću poruku ili poziv, žudeći da saznam kada ćemo ponovo moći da budemo zajedno. Dane bih provodila zamišljajući i maštajući o tome kako nas dvoje zaista živimo zajedno. Slobodni. Zamišljajući kakav bi on otac bio mojoj deci i kako bih se ja, kao maćeha, ponašala prema njegovoj. Noći sam provodila ležeći u krevetu pored svog muža, ljuta što to nije muškarac kojeg sam istinski želela da leži pored mene. Nije postojalo ništa što sam tada više želela od života sa ovim čovekom – da ova fantazija postane stvarnost. Ipak, realnost je bila takva da ni on, ni ja, nismo imali planove da napustimo svoje brakove, barem ne uskoro. Bez obzira na to, postajali smo sve hrabriji – dopisivali bismo se dok bi se naši supružnici nalazili u istoj sobi i sastajali se u svojim rodnim gradovima kao da molimo da nas uhvate, mada smo vremenom postali previše dobri i vešti u onome što radimo, da bi se to ikada zaista dogodilo.

Ipak, što smo se više zbližavali i postajali bliskiji, što smo više razgovarali i što smo se više viđali, to smo više shvatali da, ukoliko se naša priča ikada otkrije, da bi to užasno povredilo i uništilo ljude do kojih nam je najviše stalo. I da, verovali ili ne, to je uključivalo i naše supružnike. Jer, uprkos onome što ljudi misle kada se pomenu afera ili prevara sa oženjenim čovekom, nama je, ipak, bilo stalo do njih... duboko. I dalje smo ih voleli, samo na drugačiji način. Želeli smo da budemo zajedno, ali želeli smo i da pronađemo način da to učinimo, a da niko ne bude povređen. Naravno, kao što možete i da pretpostavite, nikada ga nismo našli. Došli smo do šah-mat pozicije. Mogli smo da nastavimo s našom aferom, radeći to godinama u tajnosti, znajući da nikada nećemo imati priliku da imamo odnos kakav smo želeli i da budemo javno par, i imali smo izbor da to prekinemo. Da se vratimo svom starom životu, živeći u bolu, neispunjeno, ali kako bismo zadržali naše porodice na okupu. Znali smo šta moramo da uradimo. To smo znali već duže vreme, ali nikada to nismo želeli da priznamo jedno drugome. Da priznamo sebi, pre svega. Uprkos tome, došlo je vreme da se rastanemo i pozdravimo. Zauvek. Jer, nije postojao način da ostanemo prijatelji, a da ne želimo ništa više od toga.

To barem, nije bilo nešto što sam ja mogla da uradim. Previše sam ga volela. Umesto toga, pretvarala sam se da se to nikada nije ni dogodilo. Vratila sam se onome kako sam živela nekada, pretvarajući se da je moj brak savršen ili bar dovoljno dobar da se održi, da makar, jednostavno „postoji“. Jesam li ponosna na one nedelje i mesece koje sam provela živeći u svom svetu mašte i fantazija? Ponosna što sam postala upravo ona vrsta žene koje se gadim? Preljubnica? Žena u vezi sa oženjenim muškarcem? Žena koja bi svoju porodicu stavila na tanak led, zbog... Ne znam ni sama čega? Naravno da ne. To je nešto za šta sebi nikada sebi neću oprostiti, ali priznajem da sam, i usuđujem se da kažem, zahvalna za to kratko vreme tokom kojeg sam dobila šansu da ponovo osetim ljubav, obožavanje, strast i poštovanje, koje sam tražila od kada pamtim. Koje sam tražila godinama u svom braku i nisam ih pronašla.

Ali, ako me pitate „Da li bi to uradila ponovo“? Odgovor je da, kada bih morala sve to da ponovim, volela bih kada bi postojao neki drugi način da to doživim. U neko drugo vreme. Na primer, vreme nakon što se moj brak završio, što se na kraju i dogodilo. Volela bih da sam bila dovoljno jaka da svoj brak završim kada sam prvi put bila svesna da se stvari neće promeniti. Kada mi je bilo jasno da moj muž nikada neće preduzeti neophodne korake da se potrudi da stvari budu bolje. Volela bih da sam imala dovoljno samopouzdanja da znam da „će me neko želeti i voleti baš takvu“, uprkos onome što je bilo ko rekao. Volela bih, da sam tada imala nekoga da mi kaže sledeće: “Ispunjenost i sreća se ne pronalaze na bilo kojem sajtu, niti u bilo kojem muškarcu ili ženi. To neko drugi nikada ne može da ti pruži. Ispunjenost se pronalazi unutar sebe. Biti ispunjen znači da sami osmislite život koji želite da živite, a onda budete dovoljno hrabri da ga živite upravo onako kako vi želite, znajući da imate snagu i hrabrost da se za njega borite.“ Da sam tako razmišljala tada, možda bih pronašla pravu ljubav koju sam čekala čitav život i uživala u njoj do dana današnjeg, umesto da se ona naziva „preljubom“ ili „vezom sa oženjenim muškarcem“.